Povećanje rente NIS-u moguće od 2023. godine

Sličnu najavu je imala i 2013. godine u svom prvom mandatu kao ministar energetike (tada su rudarstvo i energetika bili u posebnim ministarstvima), ali se tada ništa nije desilo bar što se tiče rudne rente za eksploataciju nafte i gasa.

Naime, te 2013. povećana je naknada sa tri na sedam odsto, ali to nije imalo konkretnog efekta, jer je naftno-gasnim sporazumom iz 2008. godine predviđeno da se oporezivanje kompanija u gasnim projektima, ali i u rekonstrukciji i modernizaciji tehnološkog kompleksa Naftna industrija Srbije, „do dostizanja isplativosti datih projekata“ bude u skladu sa zakonodavstvom koje je bilo na snazi na dan potpisivanja sporazuma.

Dakle, NIS i dalje plaća naknadu od tri odsto.

Međutim, ovoga puta do promene bi zaista i moglo doći, jer ovaj dogovor, kasnije preciziran 2013. godine, ističe 2023. godine.

Dakle, tada prestaje povlašćeni status NIS-a kada se radi o plaćanju naknada za korišćenje resursa Republike Srbije i počeće da plaćaju naknadu od sedam odsto, ukoliko se na inicijativu ministarke Mihajlović ona u međuvremenu još ne poveća.

Inače jedna od najčešćih zamerki na privatizaciju NIS-a čijih je 51 odsto 2008. godine kupio Gaspromnjeft za 400 miliona evra je, pored cene, i obaveza da se ne menja renta.

Ekonomista Goran Radosavljević, koji je svojevremeno bio i državni sekretar u Ministarstvu finansija, ističe da ugovor koji imamo sa NIS-om ističe za godinu, dve, te da država više neće imati zakonskih ograničenja da poveća rentu.

„Treba imati na umu da mi nismo naftna država i treba videti koliko bi povećanje rente značilo prestanak proizvodnje zbog neisplativosti. Neke evropske zemlje su to uradile. U Rumuniji je renta od 10 do 15 odsto, ali to je ozbiljna naftna zemlja. U Rusiji je preko 20 odsto, uz to imaju i izvoznu taksu, ali tamo ima mnogo nafte. S druge strane, NIS plaća desetak miliona evra za rentu i to nije značajna stavka u njihovim bilansima. Čak i ako se duplira to neće previše uticati na njihovo poslovanje, a neće biti ni preveliki prihod za državu“, napominje Radosavljević.

On pak ističe da ukoliko se sprema povećanje naknada da to treba što pre komunicirati sa ključnim investitorima kako bi oni mogli da prilagode svoj biznis plan.

„To se pre svega odnosi na litijum, jer investicija još nije započeta, a investitor treba da zna kolika je renta da bi mogao da napravi biznis plan. Mislim da se tu može odrediti visoka renta, jer je to rentabilan posao, litijuma ima mnogo i tražen je u industriji“, objašnjava Radosavljević.

I ovih sedam odsto koliko je trenutna naknada za eksploataciju nafte i gasa nije bog zna šta kada se uporedi sa drugim zemljama.

Recimo u Hrvatskoj je 10 odsto, a već godinama postoje zahtevi da se poveća na 12 do 15 odsto.

U Nemačkoj recimo taksu na eksploataciju sirove nafte i gasa određuju savezne države, pa je tako na naftu u Donjoj Saksoniji 18 odsto, a u Šlezvig Holštajnu 21 do 40 odsto.

Što se tiče gasa, naknada je 40 odsto, ali u zavisnosti od lokacije, tehnologije i još nekih parametara može se smanjiti do 18 odsto.

U Mađarskoj i Bugarskoj je oko 12 odsto, dok je recimo u Poljskoj do 6,5 odsto od prihoda.

S druge strane, nije to i jedini namet koji se plaća, pa analize poreskih sistema za naftu i gas osim rente uključuju i porez na dobit, akcize i druge dažbine.

Prema našem zakonu, 60 odsto prihoda od rudne rente ide u republički, a 40 odsto u budžet lokalne samouprave.

Božo Drašković, profesor na fakultetu za primenjenu ekologiju Futura podseća da je u vreme zaključivanja ugovora o prodaji NIS-a ruskom Gaspromu rudna renta na ugljovodonike u Srbiji iznosila tri odsto.

„Valja napomenuti da je ona bila izuzetno niska, a Rusi su iskoristili priliku da u ugovor uključe upravo taj iznos. Istovremeno renta u Rusiji na sirovu naftu je iznosila 12 odsto. Nažalost niko od naših „umnih“ političkih eksperata nije tražio da se pre ugovora o prodaji naftne industrije zajedno sa prirodnim resursima, prouči i izvrši komparativna analiza renti na ovu vrstu prirodnog kapitala u svetu. Dakle, prodajući NIS de fakto državnoj ruskoj kompaniji prodata su po izuzetno niskoj ceni i prava na eksploataciju prirodnih resursa: sirove nafte, prirodnog zemnog gasa i nalazišta termalnih izvora. Da budem ironičan „veoma mudro!“, ističe Drašković.

Izjava ministarke nije zanimljiva samo zbog NIS-a već i zbog RTB Bora, odnosno kineskog Ziđina koji sada eksploatiše bakar i zlato u Istočnoj Srbiji.

A tu će izgleda stvari ići malo teže.

Naime, u junu prilikom obilaska Loznice, predsednika Srbije Aleksandra Vučića pitali su novinari da li će u Srbiji biti povećana rudna renta.

Odgovor je bio: „rudna renta ne može tako lako da se menja“.

„Ne možete lako da menjate rudnu rentu, jer nećete moći da napravite dogovor ni sa ruskim NIS-om, ni sa Kinezima, koji su ušli u velike investicije i koji su nam mnogo pomogli što su uzeli Bor i spasili nas. A i računajući na tu rudnu rentu uzeli su i kupili su od Kanađana Timok rudnik“, rekao je Vučić tom prilikom.

Drašković smatra da ugovaranje prodaje prava na eksploataciju prirodnih resursa u Boru kao i kapaciteta za preradu tih resursa pokazuje kontinuitet neukosti naše državne administracije nekad (u vreme prodaje NIS-a) i sada u vreme prodaje RTB Bor.

„Naši mudraci su sve spojili u jedno: prirodne resurse, poznata istražena i neistražena ležišta bakra, srebra, zlata, zajedno sa industrijskim kapacitetima za preradu, odvajanje, flotaciju, elektrolizu… Isto kao i u slučaju NIS-a mi ne znamo na koji period je zaključen ugovor o eksploataciji, pa samim tim promena nacionalne regulative u smislu povećanja rente, ne obavezuje stranog investitora da prihvati to povećanje. Nije ovde problem samo u renti i eksploataciji prirodnog kapitala, druga strana problema je zagađenje životne sredine i plaćanje naknada za zagađenje. To pitanje nisam siguran da je obuhvaćeno kupoprodajnim ugovorom sa kineskim kupcem“, ocenjuje Drašković.