Povećati naplatu ekoloških taksa

Ona je navela da nijedna kompanija koja je bila dužna da plati ekološku taksu a to nije uradila, nije kažnjena, niti je sproveden proces prinudne naplate.

– Ukoliko bi naplata ekološke takse bila 100 odsto, to bi omogućilo da se prepolovi visina iznosa te takse koja je uračunata u cenu pojedinačnih proizvoda, od keksa do automobila – naglasila je Ana Petrović Vukićević. Predsednica Udruženja reciklera Srbije dodala je i da su zbog nemara države koja nije isplatila naknadu za prikupljeni i prerađeni otpad za poslednja tri kvartala, članice tog udruženja 2013. sakupile i preradile 25 odsto otpada manje nego godinu pre, odnosno oko 60,5 miliona kilograma.

– Potrebno je da se shvati da reciklažna industrija ne košta državu, već zagađivače i građane koji to plaćaju kupovinom svakog proizvoda, i zato ne vidim razlog da država ne isplaćuje naknade reciklerima za prerađeni otpad. Nova vlada bi zbog značaja oblasti zaštite životne sredine i u sklopu priključivanja Srbije Evropskoj uniji trebalo da ima posebno ministarstvo za ekologiju koje bi probleme rešavalo brže i efikasnije – smatra Ana Petrović Vukićević.

Ona je naglasila da je potrebno obezbediti i predvidivost poslovanja reciklera, odnosno ne odstupati od toga da se svake godine 28. februara raspiše konkurs za dodelu podsticajnih sredstava za prikupljen i prerađen otpad.

– U Srbiji od 2009. godine beležimo povećan trend u razvoju kompanija koje se bave reciklažom. Izdato je oko 2.000 dozvola za upravljanje otpadom, bilo da je reč o transportu, skladištenju ili tretmanu. Reciklažna industrija u Srbiji ima veliku perspektivu i može da predstavlja motor za politiku „agresivnog“ zapošljavanja koju će sprovoditi buduća vlada – istakao je Filip Radović, direktor Agencije za zaštitu životne sredine Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine.

On je dodao da se od ukupne količine otpada u Srbiji reciklira svega 10 do 15 odsto. To je daleko od procenta otpada koji se reciklira u razvijenim zemljama Evrope, naglasio je Radović i dodao da se u Srbiji najbolji rezultati postižu u recikliranju ambalažnog otpada, gde se preradi oko 20 odsto.

Prisutnima na konferenciji obratio se i Jovica Božić, vlasnik reciklažnog centra „Božić i sinovi“, koji živi i radi na relaciji London – Beograd, a 2006. godine je pokrenuo ovaj biznis u Srbiji.

– Ulaganjem u Srbiji nisam se trudio da izmislim nešto novo, nego sam samo ideje i tehnologije koje se koriste Evropskoj uniji prilagodio srpskim uslovima. Srbija se još pre 14 godina izjasnila da želi u Evropu, 2009. godine usvojen je set zakona i pravila iz Bazelske konvencije da zagađivač mora da plaća ekološku taksu za proizvode koje plasira na tržište. Stvoren je sistem, usvojeni zakoni i pravilnici, osnovan Fond za zaštitu životne sredine, čija su sredstva namenjena isključivo za razvoj reciklažne industrije i finansijsku podršku ekološkim projektima. S obzirom da se na ekologiju odnosi skoro 30 odsto zakona i uslova koje treba da zadovoljimo za ulazak u EU, ta oblast je jednako važna kao bilo koje političko pitanje koje je uslov za pristupanje – naglasio je Božić.

I on je zatražio da reciklažna industrija i zaštita životne sredine dobiju svoje posebno ministarstvo a ne da bude podstanar u Ministarstvu energetike. Prema njegovim rečima, reciklaža u poslednjih pet godina predstavlja najbolji biznis u koji se može uložiti u Srbiji. Reč je o grani, dodao je on, koja je jedina napravila rast u Srbiji u vreme svetske ekonomske krize. Božić je naglasio da od države očekuje da zajedno sa privrednicima definiše održivi sistem i da u skladu sa tim usvoji zakone, i kontroliše primenu i poštovanje istih kako u privredi tako i u državnoj upravi.

Violeta Belanović Kokir, generalna direktorka kompanije Sekopak, istakla je da je taj operater sistema u periodu od tri godine u okviru sistema upravljanja ambalažnim otpadom sakupio i reciklirao skoro 60.000 tona. Ona je naglasila da je potreban postepeni rast opštih i specifičnih ciljeva u narednih pet godina do približavanja ciljevima Evropske unije, koje mora da prati rast sakupljačke mreže, posebno u delu komunalnog otpada.

– Od prošle godine prema direktivi EU u 27 zemalja članica, proizvođači su u potpunosti odgovorni za kompletni životni vek vozila, što uključuje rastavljanje i brigu o otpadu. Od 2015. direktiva takođe predviđa da 95 odsto težine vozila mora biti nadoknađeno, a 85 odsto reciklirano. Rezultati Pežo Citroen grupe su u skladu sa tim ciljevima. U 23 od 27 zemalja ispunjeni su uslovi direktive, dok je u Francuskoj postignuta delotvorna reciklažna stopa od 88 odsto – rekao je Milan Vukasović, izvršni direktor kompanije Verano Motors.

On je istakao da je Pežo u cilju usavršavanja efikasnosti svojih motora u poslednjih nekoliko godina investirao u različite tehnologije kako bi pronašao nova tehnička rešenja, bez uskraćivanja uživanja u vožnji.

Kontrole

– Svaka tri meseca trebalo bi da se kontrolišu prerađene količine otpada, i da recikleri s državom potpisuju ugovore o naknadi koja bi se isplaćivala kvartalno, a da i oni koji moraju da plate taksu budu kontrolisani u istom intervalu – rekla je Ana Petrović Vukićević, predsednica Udruženja reciklera Srbije, koje okuplja 15 kompanija. Članice tog udruženja pokrivaju 80 odsto tržišta, zapošljavaju 1.000 radnika i imaju sakupljačku mrežu od oko deset hiljada ljudi.

Ne mogu se menjati već dogovorena pravila poslovanja

Reciklaža i reciklažna industrija su najveći procvat i rast doživele od 2009. do 2012. godine, kaže Jovica Božić, vlasnik reciklažnog centra „Božić i sinovi“. On dodaje da je problem nastao 2012. kada je ukinut Fond za zaštitu životne sredine, koji je bio zakonski i finansijski garant za opstanak reciklažne industrije.

– Reciklažna industrija ne može da opstane bez finansijskih nadoknada za tretirani otpad. Takva je praksa i u svim evropskim zemljama jer je reciklaža skupa, pa je nemoguće pokriti troškove tretmana prodajom sirovina i mi smo taj model samo prepisali iz evropskih zakona. Ukidanjem fonda ceo sistem se urušio i reciklažna industrija je ušla u probleme i velike dugove. Takav scenario je mnogo puta viđen u Srbiji, da se investitorima ponude povoljni uslovi, uvede se zakonska regulativa, a onda posle dve do tri godine ti propisi se ili više uopšte ne primenjuju, ili se primenjuju selektivno. Srbija ne može da menja uslove i pravila poslovanja koje je dogovorila sa investitorima na početku, jer je svaki ozbiljan privrednik napravio svoje biznis planove na osnovu uslova i pravila koji su tad postajali na minimum pet do 10 godina – istakao je Božić.