Povratak MMF-a

Većsam pisala, u vreme pre Miloševića, sa detaljima sličnih sporazuma obavezno su upoznavani poslanici (tada delegati), ali nikada javnost. Zanimljivo je da Vlada ima potrebu da se zbog potpisivanja tog sporazuma pravda. S pravom. Ali, za neke, šta neke – za ključne ministre u Vladi i u Srbiji, pravdanje je mala kazna. Premala, s obzirom na njihovu odgovornost. Jer, baš oni, istina retki, ministri koji su zagovarali zrelost Srbije da se ponaša odgovorno i bez „biča“ međunarodnih supervizora nad glavom, zloupotrebili su tu jedinstvenu priliku. I uvodeći nas u predizborne troškove neviđenih razmera i izvora „dokazali“ da je Srbija definitivno i za dugo vremena nezrela da svoje poslove obavlja u svom najboljem interesu, pošto je vlastoljubivost onih što će sa vlasti otići kad oni budu hteli, a ne kad eventualno narod to bude hteo, iznad svakog interesa Srbije koja zadugo neće imati sreću da joj na čelu bude neko ko će reći: „Nisam bila spremna da žrtvujem izraelsku ekonomiju da bih oformila koaliciju“, kako je rekla izraelska ministarka inostranih poslova Cipi Livni pošto je dosadašnji izraelski premijer Olmert podneo ostavku zbog sumnje u korupciju. Naravno, sad je pitanje da li je MMF savetodavac kriv za nakaradnu strukturu srbijanskog društvenog proizvoda u kojem dominira finansijski sektor pod stranom kontrolom, a u kojem hramlje domaća industrija koje se neko sad setio. Ali bogme kasno. Pitanje je takođe da li je savetodavac MMF kriv što je Srbija staru deviznu štednju, na primer, vraćala prodajom kapitala, umesto iz bruto dodate vrednosti ili iz dobiti. A ja stalno htela da p(r)ozovem dr Danila Šukovića, koji je nešto pre 2000. godine tvrdio da u narednih deset godina u društvenom proizvodu neće biti prostora za vraćanje stare devizne štednje, dok nisam shvatila odakle se vraća i da je tako mogao uredno da je vraća i Milošević.

ZARADA: Vlada Srbije je donela odluku da plate članova upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća i agencija čiji je Republika osnivačsvede na prosečnu platu u Srbiji. E, pa oni koji tvrde da je ova odluka gotovo beznačajna demagogija u pravu su. Pre svega zato što odluka očigledno ne obuhvata javna preduzeća na lokalnom nivou, a koliko se sećam, samo javnih komunalnih preduzeća u Srbiji ima preko 400. Ako u svakom od tih preduzeća ima po pet članova upravnog i pet članova nadzornog odbora to je ukupno oko 4000 ljudi. Ukoliko im je bruto plata samo 50 000 dinara to je mesečno 200 miliona dinara, ili 2, 5 miliona evra, ili oko 30 miliona evra godišnje. Da podsetim, platama u javnom sektoru na lokalnom nivou bavio se većpomenuti MMF dok smo još bili pod prismotrom sporazuma s njim. Jer, najmanje 30 miliona tamo, 30 miliona ovamo, eto ti začas milijarde. Tim pre što se pravi broj zaposlenih u državnoj upravi može utvrditi tek ako se u obzir uzme i obim isplata pod stavkom „ugovori o delu“. Političke stranke nisu, dakle, mnogo oštećene prošlonedeljnom odlukom vlade, ostaje im široko polje lokalnog nivoa, „ugovori o delu“ pride. Ali, pošto je finansijska kriza zakucala na vrata preduzeća po Srbiji, nema ničeg logičnijeg nego da se na štednju stvarno bace i političke stranke tako što bi, recimo, članovi upravnih i nadzornih odbora bili poslanici ili odbornici, ali za nadoknadu koju većdobijaju za svoju poslaničku, odnosno odborničku poziciju. Eventualno uz dnevnicu koju dobijaju i za redovno prisustvovanje skupštinskim sednicama. Šta bi u tom predlogu bilo sporno? Ništa. Samo što bi članovi i simpatizeri političkih stranaka bili teško oštećeni, a mi na dobitku. Potpuno je nelogično da plate u državnom sektoru budu više od plata za identične poslove u privatnom sektoru. Jer, državni sektor je svuda, pa i u Srbiji, svojevrsna karijerna atrakcija, sem što obično pruža veću sigurnost radnog mesta nego privatni sektor, što u politički nestabilnoj Srbiji ne mora uvek da bude slučaj. Za nesrazmerno visoke plate naših javnih menadžera postoji samo jedno opravdanje. Iste su se plate sasvim otele kontroli tržišnih zakonitosti i u zapadnom svetu, a naročito u Americi. Plate menadžera jedan su od pokazatelja sloma totalne vere u samoregulirajuće moći tržišta, mada tržište radne snage nikada nije bilo liberalno pošto bi ta liberalizacije više odgovarala siromašnim nego bogatim zemljama, a to kratkovidi bogati nisu mogli dozvoliti, što je na kraju dovelo do seljenja velikih proizvodnji u siromašne zemlje, sa svim posledicama kojima, evo, danas prisustvujemo.