„Zaposleni je isplativ tek kada postane nezavisan“: Evropska komisija propisuje obavezu da se praksa plaća, a Srbija?

To uzrokuje da mladi ljudi, ukoliko već nemaju iskustva na osnovu koga bi se kandidovali za određeno radno mesto, ostaju bez primanja iako značajan broj sati provode na poslu. Sa druge strane, pojedine delatnosti nemaju dovoljno radne snage ili inovativih ideja koje dolaze sa novim ljudima.

Evropska komisija predlaže da se uvede zakon koji bi garantovao da u Evropskoj uniji plaćena praksa postane standard, kako više ne bi dolazilo do eksploatacije onih koji se prijave za obuku.

Prema mišljenju EK, uvođenje ovog pravila imalo bi dvosmerni učinak. Dok bi praktikantima pozitivno uticalo na motivaciju, firmama bi obezbedilo kvalifikovanu radnu snagu koja im nedostaje.

Ipak, domaća stručna javnost misli da je Srbija od ovakvog uređenja još uvek daleko, posebno ako se u obzir uzmu visine primanja u našoj zemlji i finansijska snaga kompanija koje ovde posluju.

„Zaposleni isplativ tek kada postane samostalan“

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić kaže za naš list da se uvođenje ove prakse ne može očekivati u celom sistemu, jer kako pojašnjava, domaće firme nemaju mogućnost da po nekoliko meseci plaćaju radnike koji nemaju maksimalan učinak.

„Mi ne možemo da se poredimo sa Evropskom unijom, jer je prosek plata tamo u ovom trenutku tri do četiri puta veći nego što je to u Srbiji. Posebno ako uzmemo u obzir kolika nam je medijalna zarada. Ekonomski, firme u EU su mnogo snažnije i imaju mnogo bolji sistem i okruženje za poslovanje nego što imamo mi. Tako nešto bi u Srbiji bi mogle da plate samo neke velike inostrane korporacije, pre svega zapadne i još možda neke dobrostojeće“, pojašnjava Rajić.

Kako dodatni razlog za to vidi činjenicu da to što je neko na praksi nije garant da će on ostati u firmi kao zaposleni.

„Kompanija ga uči da postane funkcionalan i samostalan radnik. U Srbiji je takvo stanje da bi jedna mlada osoba mlada ostala u firmi, tri do četiri osobe prođu kroz obuku. Ako praksa dugo traje, trebalo bi je platiti, ali zaposleni na određenoj poziciji postaje isplativ kompaniji tek onda kada postane nezavisan. Dokle god iskusni zaposleni moraju odvajati vreme od svakodnevnih aktivnosti kako bi obučavali novog člana, njima učinak pada, jer se oni bave nečim drugim, pa bi bio dodatni trošak plaćati i praktikanta. Nešto od toga se možda može ograničiti na individue koje prođu probni rad, testiranja i provedu nekoliko meseci na praksi, pa se vidi da su zainteresovane da rade taj posao“, kaže naš sagovornik.

Objavljena konačna lista programa Moja prva plata, potpisivanje ugovora u januaru https://t.co/WITRIrLsx6

— Danas (@OnlineDanas) December 29, 2023

Ipak, kako dodaje, šira slika je sada drugačija u odnosu na ranije, jer se zbog nedostatka kadrova firme već same odlučuju za potragu potencijalnih radnika u školama i na fakultetima, što mnogim mladima pruža priliku da odmah nakon obrazovanja krenu da rade i zarađuju.

„U realnosti, mnoge firme imaju veliki problem da pronađu nove, mlade ljude. Onda odlaze na univerzitete ili u srednje stručne škole, pa ih „vrbuju“ da rade za njih, posebno u deficitarnim oblastima. Ako je neko dobar i zainteresovan da radi, biva zaposlen odmah po završetku škole. Tako da kod nas, nažalost, u mnogim slučajevima bi plaćanje prakse bilo suvišno. Sa druge strane, u zemljama EU postoji problem, jer im fali radne snage čak i na najjednostavnijim praktičnim poslovima. Zato oni hoće da uvedu ovaj zakon, kako bi privukli ljude sa strane koji inače ne bi imali novca da plate osnovne troškove dok su na obuci. Drugim rečima, plaćenom praksom bi im dali motivaciju i podstrek da nauče novi posao i ostanu da ga rade“, zaključuje Rajić.

„Praksa treba da bude plaćena“

Sa druge strane, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić, kaže da bi Srbiji ovakav zakon itekako bio potreban, ali da, pošto kaska za Evropom i evropskim radnicima, u ovom trenutku nije izgledno da bi se to moglo primeniti.

„Oko novih ljudi uvek je potreban angažman iskusnijih zaposlenih. Svi koji dolaze na praksu tu su da bi naučili da obavljaju posao, zato im je potrebno navigiranje i mentorisanje. Međutim, ukupni benefiti bi bili veći od privremenog „gubitka“, jer svi oni koji dolaze na praksu bili bi mnogo posvećeniji poslu ako bi imali primanja. Samim tim, motivacija bi uticala i na veći doprinos poslodavcu, pa bi i za kompaniju kroz par meseci benefit bio očekivan“, priča Savić.

Da bi ljudi koji dolaze na obuku trebalo da imaju određenu naknadu u tom periodu saglasan je i počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković.

On pojašnjava da neko ko dolazi na praksu već preuzima deo posla i odrađuje eventualnu platu, ali da bi njena visina trebalo ipak da se razlikuje od nekoga ko je već iskusan na određenoj poziciji.

„Zarada bi ipak trebala biti značajno ispod plate nekoga ko je već zaposlen i ko je prošao taj staž. Sasvim je logično da praktikanti prime onoliko koliko doprinesu preduzeću. Suprotan stav poslodavaca uglavnom proističe iz činjenice da kad nekoga prime na dodatnu obuku ili praksu, mora da se odvoji nekog iskusan ko će sa njim da radi, pa je to razlog zašto su izbegavali da ih plate. A sa druge strane, nisam siguran da je dobro odrediti iste uslove za sve. Bolje je kada se ostavi mogućnost da to bude stvar dogovora između zaposlenog i psolodavca, jer se značajno razlikuju obuke za određena radna mesta, sektori u kojima se ljudi zapošljavaju, ali i motivacija praktikanata“, zaključuje Atanacković.