Pravo na imovinu priznato, ali nedostupno

Ove rasprave svakako se vode i u kontekstu mogućnosti, odnosno nemogućnosti, pravnih subjekata iz Srbije da ostvare ista prava za nepokretnosti koje su na teritoriji Hrvatske, a na kojima su i oni imali pravo svojine na dan 31. 12. 1990. godine. Polazna osnova svih rasprava svakako je Aneks G Sporazuma o sukcesiji, čiji su potpisnici bile sve republike bivše SFRJ, a ratifikovali su ga parlamenti svih bivših republika.

Međutim, neposredno po usvajanju navedenog pravnog akta javili su se problemi u njegovoj implementaciji. Srbija je odmah po ratifikaciji Sporazuma pristupila i njegovoj primeni, pa je Savezno ministarstvo pravde donelo uputstvo o uslovima i načinu primene, i gde se u čl. 2 garantuju i priznaju sva prava na pokretnoj i nepokretnoj imovini pravnim subjektima iz bivših republika na teritoriji zemlje potpisnice. U tom smislu su nadležni organi otpočeli proces „povrata“ nepokretne imovine pravnim subjektima iz Hrvatske i drugih republika.

Nasuprot tome, Hrvatska od početka važenja Aneksa nije pokazala nameru za postupanje po tom aktu, uz obrazloženje da je za to neophodno zaključiti bilateralni sporazum. Ipak, suštinski razlog zbog čega je ta država odbila da primeni Aneks G, ogleda se u tome što je Uredbom iz 1991. Hrvatska zabranila preduzećima iz Srbije raspolaganje nepokretnostima koje se nalaze na njenoj teritoriji. Osim toga, Zakonom iz 1994. izvršila je „nacionalizaciju“ nepokretne imovine pravnih subjekata iz Srbije, koja se nalazila na teritoriji te zemlje. Tako oduzeta imovina postala je vlasništvo Hrvatske, ušla je u kapital državnih preduzeća koja su bila predmet privatizacije, pa je tako postala svojina savesnih sticaoca. Zbog toga više nije moguće vraćanje te imovine pravnim subjektima iz Srbije. U skladu s tim Hrvatska namerno odugovlači sa zaključenjem bilateralnog sporazuma o implementaciji Aneksa G Sporazuma o sukcesiji, pošto bi joj time bila utvrđena finansijska obaveza prema Srbiji u visini vrednosti nepokretne imovine koja je oduzeta fizičkim i pravnim licima iz Srbije. Treba naglasiti da je vrednost nepokretne imovine, koju je Hrvatska oduzela pravnim subjektima iz Srbije, višestruko veća od vrednosti nepokretnosti koju su preduzeća iz Hrvatske imala na teritoriji Srbije.

Inače, Srbija je početkom devedesetih godina, a i kasnije, donela niz uredbi koje su imale za cilj zabranu raspolaganja imovinom hrvatskih preduzeća na teritoriji Srbije. Dakle, Srbija se ponašala u skladu sa načelom savesnosti i uzdržavanja od nanošenja štete drugima, poštujući jedno od univerzalnih ljudskih prava zagarantovanih i međunarodnim konvencijama – prava na imovinu. Pravna struka ukazuje da je tek posle 2008. zauzeto stanovište najviših sudova u Srbiji da pravni subjekti iz Hrvatske ne mogu ostvarivati svoja prava na nepokretnostima na kojima su bili vlasnici do 31. 12. 1990. u skladu sa čl. 2 Aneksa G Sporazuma o sukcesiji, najpre zbog toga što ne postoji bilateralni sporazum o implementaciji Aneksa G Sporazuma o sukcesiji, a kasnije i zbog jasno zauzetog stanovišta Ministarstva finansija Republike Srbije i najviših sudskih instanci, da zbog nepostojanja reciprociteta, saglasno čl. 7 Aneksa, još uvek nisu ispunjeni uslovi za sudsku zaštitu nepokretnosti koju su hrvatska preduzeća imala na dan 31. 12. 1990. godine. Uprkos tome, u postupanju nadležnih sudova u Srbiji pojavljuju se određene dileme – da li delimično, ili u potpunosti, treba izmeniti dosadašnja stanovišta o nepostojanju uslova za primenu Aneksa G Sporazuma o sukcesiji, odnosno, da li bi, ipak, u pojedinim slučajevima pravnim subjektima iz Hrvatske mogla biti pružena sudska zaštita imovine.

Eventualno prihvatanje da se u bilo kojoj meri i na bilo koji način garantuju i priznaju prava subjekata iz Hrvatske na nepokretnoj imovini u Srbiji značilo bi da Srbija jednostrano poštuje Aneksa G Sporazuma, iako je Hrvatska već iskazala stav da taj akt neće poštovati. Konkretno, to bi značilo da Srbija poštuje Aneks G, iako shodno čl. 7 tog dokumenta, ne postoji za to bitan uslov – reciprocitet. Posebno je važno sve ovo staviti u kontekst odluke Ustavnog suda Hrvatske iz 2009. godine, kojom nije prihvaćena inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona iz 1994. o zabrani raspolaganja i preuzimanja sredstava određenih pravnih osoba na teritoriji Republike Hrvatske. U obrazloženju te odluke navodi se da čl. 140 Ustava Hrvatske iz 1990. predstavlja ustavno-pravni osnov za donošenje spornog Zakona, a navedenom odredbom Ustava predviđeno je: „ako se aktom, ili postupkom tijela federacije ili tijela druge republike ili pokrajine naruši teritorijalna celovitost Republike Hrvatske, ili ako bude dovedena u neravnopravan položaj u federaciji, republički organi će na temelju prava na samoodređenje donijeti potrebne odluke radi zaštite suvereniteta i interesa Republike Hrvatske“. Dakle, iz ove odluke Ustavnog suda jasno se može zaključiti da je sporni Zakon donet kao legalno i legitimno sredstvo odbrane hrvatskih nacionalnih interesa od delovanja i narušavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Hrvatske od strane Republike Srbije. To konkretno znači da, prema oceni Ustavnog suda Hrvatske, pravni subjekti iz agresorskih država nemaju pravo na zaštitu svojih imovinskih prava u toj državi.

Imajući u vidu navedeno, postavlja se i pitanje šta bi značilo ukoliko bi Srbija, shodno Aneksu G Sporazuma, otpočela da preduzećima iz Hrvatske, koja su imala nepokretnosti na teritoriji Srbije, vraća tu imovinu? Da li bi to značilo da se Srbija miri sa kvalifikacijom iz obrazloženja odluke hrvatskog Ustavnog suda da je ugrozila teritorijalni integritet i suverenitet Republike Hrvatske? Očigledno je, dakle, da pitanje primene Aneksa G nema samo pravni, već i politički i širi aspekt. To je i dokaz do koje mere smo spremni da se borimo za očuvanje našeg dostojanstva i ravnopravnosti u odnosima sa drugim državama, jer bez ravnopravnosti u odnosima nema ni poštovanja ni primene prava.

Autor je advokat iz Beograda