Pred izazovima postnaftne ere

 Za prosečnog Rusa, okosnicu ekonomije čini razmena barela nafte za automobile i „pametne“ telefone. Ipak, nevolja je što je došlo do pada cena energenata. Prihodi od nafte, kao i prihodi od većine druge robe su ciklični i nenadani padovi nisu retkost, ali bilo bi pogrešno za zemlje, poput Rusije, da pretpostavljaju da će cene ponovo skočiti u kratkom roku. Naime, pad cena „crnog zlata“ jasan je pokazatelj strukturne promene u energetskom sektoru, koja će, bez sumnje, imati važne političke posledice za zemlje izvoznice tog energenta. U 20. veku nafta je bila ograničen resurs i izgledalo je da cene mogu samo da „idu uvis“. U to vreme presahli su izvori nafte do koje se lako dolazilo i počela su da se koriste „marginalna“ nalazišta, što je poslužilo kao okidač za uvećanje troškova. Najveću korist od novonastale situacije imale su države sa naftnim poljima i skladištima gasa, odnosno Rusija i proizvođači na Bliskom istoku. Ali, kao što je čest slučaj, zbog visokih cena ljudi su se potrudili da pronađu alternative za ograničene resurse. Između ostalog, u energetskoj industriji tehnološka dostignuća omogućila su široku upotrebu uljanih škriljaca u Sjedinjenim Državama, kao i drugih jeftinih i obnovljivih energenata u ostatku sveta. Ilustracije radi, zahvaljujući korišćenju energije vetra i sunca električna energija može da košta samo 0,03 dolara po kilovat času, dok je „zelena ekonomija“ još konkurentnija.

Kao rezultat sve veće privlačnosti novih izvora energije, dinamika cena proizvoda naftne industrije suštinski će se izmeniti, što znači da proizvodnja energenata više neće zavisiti od retkog i skupog resursa, kao i da će cene „crnog zlata“ i dalje padati. Navedena tehnološka revolucija imaće ozbiljne političke posledice. Naime, u 20. veku države u razvoju sledile su dva puta ekonomskog uspeha. Jedan se odnosio na usvajanje principa zapadnog kapitalizma, uključujući neometan protok stranog kapitala i korišćenje prednosti jeftine lokalne radne snage, kako bi se pronašlo „mesto pod suncem“ u globalizovanoj ekonomiji koja je bila u nastanku, dok je drugi značio otkrivanje i unapređivanje izvora energije i ubiranje prihoda od energenata. Na taj način je naftna industrija, zapravo, oblikovala političke pejsaže u državama izvoznicima energenata, a države „blagoslovene“ bogatim izvorištima „crnog zlata“ smatrale su da zarađeni novac predstavlja znak božje naklonosti i trošile su kao da će ga uvek imati.

Ipak, pojedini, poput Ahmeda Zakija Jamanija, bivšeg ministra Saudijske Arabije zaduženog za naftu, upozoravali su da takav pristup nije održiv. „Za tri decenije suočićemo se sa velikim količinama nafte, ali neće biti kupaca. Kameno doba završilo se ne zbog nedostatka kamena, a naftno doba završiće se mnogo pre nego što nam ponestane nafte“, govorio je on pre 16 godina, ali sve do nedavno takva upozorenja su ignorisana. Dakle, ukoliko želimo da naša ekonomija cveta biće potrebno da ovladamo znanjem i stvorimo najpovoljniju sredinu da znanje pretočimo u razvoj. To praktično znači naglašavanje značaja obrazovanja i sprovođenje institucionalnih reformi, koje će obezbediti vladavinu prava, naročito uspostavljanje snažnog, nezavisnog pravosudnog sistema u kojem se imovinska prava valjano štite. Nažalost, svest o ispravnom putu nije isto što i preduzimanje koraka na tom putu, pa treba izbeći greške koje su učinjene u periodu između okončanja ruske industrijalizacije i uvođenja perestrojke, dve decenije kasnije, kada je država doživela dugotrajnu stagnaciju. Da bi se sprečilo ponavljanje istih grešaka u postnaftnoj eri nužno je sprovođenje reformi.

Autor je predavač na master studijama na Novoj ekonomskoj školi