Prednosti i mane valutnog odbora

Pritom se kombinuju tri elementa: devizni kurs fiksiran za valutu sidro, automatska konvertibilnost (pravo da se domaća valuta zameni po fiksnom kursu) i podložnost sistemu, koji je regulisan propisima centralne banke. Glavni razlog za uvođenje valutnih odbora svodi se na zahtev da se sledi politika vidljive antiinflacije. Prema oceni stručnjaka MMF-a, prednosti valutnog odbora svode se na ekonomski kredibilitet, nisku inflaciju i niže kamate, dok se ograničenja mogu ispoljiti kod zemalja koje imaju slabe bankarske sisteme ili su sklone ekonomskim šokovima. Sistem valutnog odbora jedan je od načina kontrole monetarne i devizne politike u kojem se emisija domaće valute vrši uz potpunu konvertibilnost u stranu valutu koja služi kao rezervna valuta. Treba, međutim, naglasiti da uvođenjem ovog sistema zemlja dobrovoljno ustupa svoj monetarni suverenitet. Osnovni cilj modernih monetarnih odbora jeste obezbeđenje stabilnog deviznog kursa i niske inflacije, za šta je neophodno pokriće primarnog novca, dovoljno restriktivna fiskalna politika i zdrav bankarski sistem. Valutni odbor može biti dobro rešenje za male i otvorene privrede sa velikom grupom razmenjivih dobara, kao i za one zemlje sa visoko izraženom makroekonomskom nestabilnošću. S druge strane, valutni odbor sputava aktivnu monetarnu politiku i ograničava zaštitu od spekulativnih udara, dok je držanje rezervi neefikasno i ogleda se u nemogućnosti privrede da koristi raspoložive resurse. Uspeh sistema valutnog odbora zavisi i od toga da li država raspolaže dovoljno velikim deviznim rezervama, ali i od fleksibilnosti cena i zarada i uravnoteženih javnih finansija.

Priča o varijantama deviznog kursa ne bi bila kompletna ukoliko ne bismo pomenuli pokretne zone. Reč je o varijanti koja se nalazi između fiksnih i čisto fluktuirajućih kurseva valuta. Narodna banka Srbije bi, recimo, mogla u nekom prelaznom periodu da primeni i model tzv. pokretnih – puzajućih tačaka ili pariteta. To praktično znači da se, u trenutku kada devizni kurs pređe granice u kojima zvanično utvrđen kurs oscilira, utvrđuje novi kurs dinara sa novim marginama fluktuacija. Prilagođavanje kursa bi se vršilo češće u manjim iznosima, ali u intervalima koji ne bi bili unapred utvrđeni. To bi amortizovalo moguće snažne monetarne udare na domaću privredu. Valuta može da se prilagođava prema odabranim kvantitativnim indikatorima (recimo razlika u inflaciji prema glavnim trgovinskim partnerima), što, s druge strane, nameće određena ograničenja u vođenju monetarne politike. Neke od prednosti ove varijante kursa dinara su: postizanje stabilnijih uslova privređivanja, jačanje dinara kao platnog sredstva, rasterećenje deviznih rezervi da brane kurs, manji obim intervencija centralne banke, smanjenje spoljnotrgovinskog deficita, liberalizacija spoljne trgovine zemlje. Normalno, ni ovaj režim nije imun na određene slabosti, poput špekulacija i destabilizacije deviznog tržišta, kao rezultat zloupotrebe informacija o nameravanoj promeni kursa domaće valute.

Ako se vratimo četiri decenije unazad, onda bi retrospektiva primene raznih režima deviznog kursa na globalnom nivou ovako izgledala. Posle sloma tzv. bretonvudskog sistema deviznih kurseva (1971. godine), koji je bio na snazi od 1944. godine, kada su osnovani Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, većina zemalja u svetu prešla je na režim fleksibilnog kursa svojih valuta. Ukinuti su pariteti valuta izraženi u zlatu i formalno-pravno legalizovano slobodno formiranje deviznih kurseva u skladu sa interesima nacionalnih privreda. Kada je u avgustu 1971. suspendovana konvertibilnost američkog dolara za zlato, a politika fluktuirajućih kurseva uzela maha, i SFRJ je 1973. godine uvela režim fleksibilne valute. To znači da je napušten sistem fiksnih deviznih kurseva, s mogućnošću fluktuacija u okviru uske marže od plus-minus jedan odsto, odnosno plus-minus 2,25 odsto. Drugim rečima, više se nije primenjivao sistem fiksnog pariteta dinara, koji je bio utvrđen u odnosu na zlato, a preko njega i u odnosu na dolar. Jugoslavija je posle uvođenja (1978) tzv. Drugog amandmana na Statut MMF-a dostavila toj organizaciji formalnu notifikaciju svog deviznog aranžmana, potvrđujući tako da se sve transakcije, izuzev klirinških aranžmana, obavljaju po fluktuirajućem kursu. SFRJ je bila jedna od 21 članice MMF-a koje su primenjivale takav režim deviznog kursa. Zapravo, radilo se o rukovođenom flotiranju dinara prema korpi valuta najvažnijih trgovinskih partnera, pri čemu su najvažniji kriterijumi bili odnos ponude i potražnje deviza, stanje platnog bilansa i razlika u domaćoj i inostranoj stopi inflacije.

Prema klasifikaciji MMF-a više je kategorija deviznih kurseva: fiksiranje za pojedinačnu valutu, vezivanje za korpu valuta, valutni odbori, rukovođena fleksibilnost, nezavisno flotiranje… Podaci ukazuju na to da se četvrtina zemalja opredelila za režim kontrolisano fluktuirajućeg kursa, dok je druga četvrtina država imala valute koje nezavisno fluktuiraju. Inače, najveći broj zemalja sprovodi aranžmane vezanih kurseva za najvažnije svetske valute. Zanimljivo je, takođe, da države sa visokim spoljnotrgovinskim suficitom, kao i bivše kolonije, koje fiksiraju nacionalnu monetu za valutu zemlje metropole, posežu za režimom fiksnog deviznog kursa ukoliko nameravaju kratkoročno da stabilizuju tržište. Kad je reč o bivšoj SFRJ, zabeležena su negativna iskustva sa fiksiranjem kursa dinara s obzirom na to da su u periodu od 1952. do 2000. godine bile čak 24 devalvacije dinara, koje su imale kratkoročne efekte i dugoročna kontraproduktivna rešenja. Ovakav režim kursa dinara uveden je i 1990. godine, kao plod saradnje Savezne vlade sa američkim ekonomistom Džefrijem Saksom. Tada je nacionalna valuta fiksirana na nivo od 7, 9 i 13 dinara za nemačku marku, a građani Srbije to vreme pamte po relativno visokom životnom standardu. Međutim, fiksni kurs, koji je trebalo da bude u funkciji reformisanja domaće privrede, u uslovima velikog rasta cena, „istopio“ je relativno visoke devizne rezerve NBJ za više od šest milijardi dolara. Ovakav kurs imali smo i 1994. godine, kada je nakratko bila izjednačena vrednost dinara i marke. Poslednja devalvacija dinara izvršena je krajem 2000. godine, kada je utvrđena vrednost od 30 dinara za marku. Već desetak godina unazad primenjuje se režim rukovođeno fleksibilnog deviznog kursa dinara, odnosno politika precenjene vrednosti domaće valute. Precenjeni kurs dinara i ranije sprovedena nagla liberalizacija uvoza, koji guše domaću proizvodnju i vode uništavanju domaćih proizvodnih kapaciteta, negativno se reflektuju na makroekonomska kretanja. Ti negativni efekti naročito dolaze do izražaja u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom, s obzirom na to da je kurs bio jedan od generatora velikog uvoza, koji nije u funkciji povećanja proizvodnje i izvoza.

Autor je naučni savetnik i redovni član NDES