Predsednik Udruženja reciklera Srbije: Reciklaža baterija neisplativa

Takve baterije se izvoze najčešće u Zapadnu Evropu, podsetio je on i predočio da je potreban novac da bi neko tretirao otpad koji nema komercijalnu vrednost.

Kako je objasnio, reciklaža baterija u Srbiji podrazumeva da se prikupi i pošalje otpad u zemlju u kojoj postoji zainteresovani prerađivač i da se sve to plati.

Prema njegovim rečima, električni i elektronski otpad negativno utiče na životnu sredinu na više načina, jer sadrži štetne materije.

„Sijalici i računaru je neophodno da imaju živu da bi mogli da rade, u frižideru se nalaze gasovi koji služe za rashlađivanje, a tu je i spoljna izolacija, gde se nalaze freon, ulje i termoizolator koji je poliuretan“, ilustrovao je Egić.

Svi ti materijali sami po sebi nisu otrovni, ali mogu biti štetni po ozon i zemljino okruženje. Takav otpad može zagaditi, ne samo vazduh i zemlju, već i vodene resurse.

Ispuštaju se razni gasovi, izlivaju ulja i druge tečne materije koje kroz zemlju dospevaju u reke i druge vodene površine, precizirao je Egić i upozorio da jedan litar ulja može da zagadi hiljadu kilograma zemlje, a litar žive još mnogo više.

Iako se, kako kaže, stalno priča o novim sistemskim rešenjima uklanjanja električnog i elektronskog otpada, do realizacije nikako da dođe.

„Pre svega, treba da se trudimo da poštujemo nivoe preventive da ne zagađujemo i ne bacamo“, naglasio je Egić i pozvao se na primer IT opreme koja može ponovo da se koristi, uz malo prepravke.

Ukoliko ništa od toga nije moguće, Egić savetuje da se otpad razvrstava da bi se dobili čisti materijali, kao sirovine koje mogu ponovo da se koriste.

Ako ne može ni to, trebalo bi preći na sledeći nivo, a to je proizvodnja energije spaljivanjem otpada u za to predviđenim spalionicama.

U skladu sa direktivama Evropske unije, trgovac je dužan da preuzme otpad po principu jedan za jedan. Ukoliko kupac kupi jedan proizvod, trgovac je dužan da preuzme jedan stari uređaj, objasnio je Egić, ali to u Srbiji nije primenjeno.

Sledeća od instanca su reciklažna dvorišta. To su prostori koje je odredila lokalna samouprava sa adekvatnim kontejnerima za svaku vrstu otpada, kojim se kasnije bave operateri, rekao je on i konstatovao da ni njih u Srbiji još nema.

Kontejneri u naseljima jesu rešenje, ali samo ako su evidentirani i etiketirani, tako da se zna gde se nalaze, kakvi su i za koju vrstu otpada. U suprotnom, postoji opasnost od zagađenja ili čak povreda usled nepropisnog odlaganja opasnog otpada, zaključio je Egić.