Predstavljanje knjige „Srbija-od sankcija do neokolonijalne privrede“

Da li je trebalo gurnuti u likvidaciju četiri velike državne banke? Da li je trebalo prodati Komercijalnu banku? Da li je trebalo stranim kompanijama prepustiti prirodne reusrse i bankarski sektor? Kakva je preduzetička elita u Srbiji?

Ovo su neka od pitanja na koje su u knjizi „Srbija – od sankcija do neokolonijalne privrede“ ponudili autori profesori Đorđe Đukić, Božo Drašković i Slobodan Cvejić uz obilje faktografske i dokumentacione građe.

Knjiga obuhvata period od početaka uvođenja tržišne privrede 1989. godine sve do 2021. godine, razdvojen na dešavanja do 2000. godine gde dominira hiperinflacija i program stabilizacije Dragoslava Avramovića i period od 2000. do 2021. godine sa privatizacijom, faktički gašenjem domaćeg bankarskog sektora i otvaranjem za strane banke,

Božo Drašković je ocenio da je posle 2000. godine nekritički primenjena neoliberalna teorija i da je veliki deo privrede, pre svega ekstraktivne, metalne industrije i bankarstva preša o u ruke stranaca.

„O periodu pre 2000. ne vredi ni pričati, ali osle 2000. došli smo na nivo Kraljevine Jugoslavije kada su rudarstvo i industrija bili u stranim rukama.

Recimo, prvo je industrija cementa kompletno prešla u strano vlasništvo iako nisu doneli nikakvu novu tehnologiju, a koriste prirodni resurs i energiju. ISto je i sa naftom i gasom, a poslednjih godina i sa obojenom metalurgijom. Sada je u predvorju eksploatacija litijuma i to je namenjeno strancima, a nama će biti dosta neka minimalna rudna renta“, kaže Drašković dodajući da pri tome kompanije koje eksploatišu prirodne resurse profit prebacuju u of šor zone izbegavajući da plate odgovarajući porez u zemlji u kojoj eksploatišu.

Pri tome, prema njegovim rečima, profiti su internacionalni i završavaju kod određenih fizičkih lica, a socijalni, zdravstveni i ekološki troškovi ostaju nama.

Slobodan Cvejć, profesor sociologije postavio je pitanje zašto naše političke i ekonomske elite nisu koristile priliku da modernizuju ekonomiju.

„Mi zaostajemo i tek od 2000. počeli smo da transformišemo institucije, ali je to stalo 2008. godine. Sada smo opet krenuli, ali politički sistem se vraća autokratske mehanizme. Kod nas se sporo formira sloj preduzetnika, malih i srednjih preduzeća koja dobro posluju. Poslednjih godina stvara se nova kapitalistička klasa“, ocenio je Cvejić uz komentar da će njen razvoj zavisiti od političara, ekonomske politike i koliko će biti zaštićeni povlašćeni.

On je istakao da se u Južnoj Americi neoliberalni sistem zvao kompradorski kapitalizam, da ga je Veber zvao politički kapitalizam, a da je kod nas najbolje ime klijentelistički kapitalizam u kom politička elita drži ključeve uspeha.
„Mi ovde imamo i privatna preduzeća koja šalju radnike na političke mitinge, ne rade to samo javna preduzeća“, smatra Cvejić dodajući da će biti potrebne decenije da se promeni kultura.

Đorđe Đukić, profesor monetarne ekonomije u knjizi se bavio stablizacionim programom u hiperinflaciji, likivdacijom državnih banaka i prodajom državne Komercijlane banke.

„Do danas Srbija nema izgrađene moćne i efikasne institucije, pa je verovanje u moć pojedinaca čudotvoraca koji rešavaju sve probleme u privredi i društvu konstanta socijalnog miljea.
Političke elite su najviše odgovorne za to, jer im savršeno odgovaraju slabe institucije koje lako kontrolišu preko nekompetentnih kadrova koje imenuju na njihovo čelo i koje mogu smaniti kad god ne izvršavaju maloge partijske vrhuške“, poručio je Đukić.

On je skrenuo pažnju i na „ignoratski“ odnos političkog vrha na inicijativu da se promeni član ustava kako bi se prekinulo sa praksom da se sva monetarna vlast koncentriše u rukama jednog čoveka.