Prekovremeni rad nagrađen minimalcem

Firma Fori tekstil Srbija, koja proizvodi navlake naslona za glavu i ruke od štofa, skaja i kože, i to za najpoznatije svetske automobilske kompanije (Ford, Folksvagen, Pežo, Opel, Citroen, BMW …), te plastične pozicije za Gorenje, planira da početkom naredne godine u Kragujevcu otvori dva nova preduzeća: Fori produkts ser i Papilon. Preduzeće Fori produkts ser, koje će biti locirano u Industrijskoj zoni, na ulazu u Kragujevac iz pravca Batočine, proizvodiće pomagala i kolica za invalide, i na tom proizvodnom programu biće angažovano oko 250 novih radnika. Kompletna proizvodnja namenjena je izvozu, a prvi kontingent invalidskih pomagala i kolica trebalo bi da bude isporučen kompaniji Invoker do 1. maja 2016. Očekuje se da će ta isporuka doneti prihod od oko deset miliona evra. U firmi Papilon, koja je osnovana ovog meseca, biće angažovano 50 radnika sa invaliditetom, koji neće imati normirane poslove, niti prekovremeni i smenski rad.

Informacija o proširenju proizvodnje i zapošljavanju novih radnika u fabrici Fori tekstil Srbija, koja je obradovala domaću javnost, ima, međutim, i drugu, tamniju stranu, koja ukazuje na nezavidan položaj zaposlenih, mahom žena, u kragujevačkom ogranku te slovenačke kompanije. Zaposleni u nekadašnjoj Zastava tapacirni, koji u strahu od neželjenih posledica ne žele da govore javno, u poverenju najpre priznaju da su uslovi rada u Fori tekstilu „na svetskom nivou“, a potom naglašavaju da su organizacija rada i zarade daleko ispod toga. Zaposleni u toj fabrici rade po smenama, uglavnom, kako tvrde, po 12 sati dnevno, i za taj rad čak 80 odsto njih prima minimalac. „Protivili smo se usvajanju novog Zakonu o radu, kojim se gotovo u potpunosti poništavaju godinama sticana radnička prava, ali bismo sada bili srećni da se i takav-kakav je primenjuje bar u onom delu koji se odnosi na organizaciju rada i dužinu radnog vremena“, ističu pojedini radnici Fori tekstila, čiji Sindikat ne sme javno da se oglasi povodom položaja zaposlenih.

Nedavno su se oglasili i predstavnici još jedne slovenačke kompanije – Don Don, koji tvrde da su, godinu dana nakon preuzimanja Žitoprodukta (najveće žito-mlinsko i pekarsko preduzeće u centralnoj Srbiji) ispunili sva obećanja. Proizvodnja u Žitoproduktu je, ističu u Don Donu, uvećana, proizvodni asortiman proširen, broj zaposlenih povećan, dok je dotrajala oprema remontovana. „Proizvodnja hleba povećana je sa 20.000 na 40.000 vekni dnevno, pokrenuta je proizvodnja dvopeka, a u remont mlina, koji sada proizvodi 100 tona brašna dnevno, uloženo je više od 500.000 evra. U preduzeće, razvoj tržišta i postojećeg asortimana investirano je milion evra“, kažu u Don Donu i ističu da je Žitoprodukt, početkom 2015, postao centralni pogon za proizvodnju tost hleba za celu Srbiju. Ono što, međutim, ne saopštavaju odnosi se na zarade zaposlenih, koje su pre promene vlasničke strukture preduzeća bile na nivou republičkog proseka, a sada su znatno niže. Pojedini lokalni mediji tvrde da su plate u Žitoproduktu, nakon dolaska Slovenaca, umanjene gotovo dva puta, pa se, reklo bi se osnovano, sumnja da su investicije koje su obezbedile dupliranje proizvodnje finansirali radnici.

Južnokorejska korporacija Jura, koja je fabrike otvorila u Rači Kragujevačkoj, Nišu i u Leskovcu, već godinama je na lošem glasu zbog odnosa prema radnicima koji nemaju ni pravo na sindikalno organizovanje. Svi oni koji su pokušali da u fabrikama Jure u Rači Kragujevačkoj i Nišu, na primer, osnuju sindikat bili su, prema sopstvenom priznanju, izloženi „teškom šikaniranju“, a većina njih je „popila“ otkaz. Svojevremeno se „šuškalo“ da u Juri radnike „disciplinuju“ i primenom fizičkog nasilja, što su u menadžmentu te fabrike demantovali. Kragujevački Samostalni sindikat je, međutim, u više navrata protestovao i tražio od nadležnih državnih organa i pre svih ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Aleksandra Vulina da država reaguje i zaštiti radnike Jure od samovolje menadžmenta. Sindikat Sloga je, podsetimo, zbog položaja radnika u Jurinim fabrikama svojevremeno organizovao protest ispred južnokorejske ambasade u Beogradu, ali se ništa nije promenilo.

„Žrtve“ inostranog investitora su i radnici Zastava kovačnice, najstarije i najveće fabrike otkovaka u Srbiji i na Balkanu. U Kovačnici je, naime, krajem septembra prošle godine pokrenut stečaj, zbog blokade računa firme duže od 90 dana, a čelnici fabričkih sindikata javno su, tom prilikom, tvrdili da je vlasnik Kovačnice, Bugarin Valentin Zaharijev, iz preduzeća iznosio profit u Bugarsku, a fabrici i njenim radnicima ostavljao dugove. Uprkos činjenici da od funkcionisanja ove fabrike zavisi proizvodnja u Zastavi oružju, te da otkovke i dalje, iako je u stečaju, izvozi u Nemačku, Belgiju, Sloveniju i BiH, Kovačnica se bori za opstanak. Taj opstanak ugrožava Poreska uprava Srbije, čiji predstavnici ne dolaze na poverilačka ročišta u kragujevačkom Privrednom sudu, na kojima treba da se razmatra plan reorganizacije te fabrike. Prema oceni upućenih, ta fabrika je „od strateškog značaja za privredu Srbije“, a od njenog opstanka zavisi egzistencija nekoliko stotina porodica. No, to je druga priča. A možda i nije, jer svedoči o odnosu države Srbije prema domaćoj privredi. Slično je sa inostranim vlasnikom, slovenačkim Livarom, prošla i Livnica u Topoli, koja je svojevremeno bila jedno od uspešnijih Zastavinih preduzeća, da bi posle dolaska novog vlasnika zapala u dugove koji su docnije namirivani rasprodajom fabričke imovine, dok je nekoliko stotina radnika završilo na ulici. Livnicu je pre nekoliko meseci zakupio jedan domaći preduzetnik, tako da nije nemoguće da će fabrika uspeti da preživi avanturu sa inostranim vlasnikom, te da će bar deo nekadašnjih radnika moći da se vrati na svoja radna mesta.

Da loš odnos inostranih vlasnika prema domaćim firmama i zaposlenima ne treba generalizovati, o tome svedoči primer Fijatove fabrike u Kragujevcu koja poštuje domaću zakonski regulativu. Ipak, to je samo jedan od svetlih primera koji ne može da promeni opšti utisak o Srbiji kao državi jeftinog rada i nezaštićenih prava radnika. Tome uveliko doprinosi nepostojanje bilo kakve strategije ekonomsko-privednog razvoja Srbije, te važeće radno zakonodavstvo i nefunkcionisanje pravne države.

Savremeni robovi

– Izmenama Zakona o radu iz 2014, koje, uzgred, niko od domaćih privrednika nije tražio, omogućeno je lako otpuštanje radnika, smanjenje zarada i otežan rad sindikata. Sve to za posledicu ima drastično pogoršan položaj radnika, koji se tretiraju kao svojevrsno nužno zlo, iako su mnogi inostrani investitori dobili po 10.000 evra za zapošljavanje svakog od njih. Situaciju još alarmantnijom čini ubrzano gašenje preostalih domaćih fabrika, enormna stopa nezaposlenosti i inertnost pravosuđa, usled čega su radnici prepušteni sami sebi. Bojim se da, ma koliko to bolno zvučalo, postaju roblje u sopstvenoj državi – upozorava Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata u Kragujevcu.