Centar za organsku proizvodnju pri Privrednoj komori Srbije, osnovali smo pre više od dve godine sa idejom da ispratimo trendove koji su u svetu, već godinama unazad, prisutni.
Potreba za zdravom, proverenom hranom počela je da menja svest potrošača, naročito u Evropi kojoj smo mi, po prirodi stvari okrenuti, a taj trend je poprimio takve razmere da danas u Evropskoj uniji postoji tržište vredno više od 34 milijarde evra pri čemu samo nemački ritejl vredi više od 10,5 milijardi.
U Francuskoj tržište organskih proizvoda raste po stopi od 18 odsto na godišnjem nivou, dok neke skandinavske države na organsku hranu troše oko 200 evra po glavi stanovnika.
U Srbiji se danas nešto više od 6.000 ljudi bavi tim vidom proizvodnje i mada broj proizvođača raste, ipak su površine, od oko 13.000 hektara, pod organskom proizvodnjom i dalje skromne. I tržište organskih proizvoda prati skromnu kupovnu moć stanovništva, a male količine čine da su cene tih proizvoda nesrazmerno više od cena konvencionalne robe.
Šta se onda suštinski promenilo u organskom pokretu u Srbiji?
Zahvaljujući kampanjama u kojima smo i mi, uz podršku pionira iz Srbija organike, Terasa kao i partnera među donatorima koji su poput GIZ-a prepoznali trud naših organizacija i značajno nam pomogli, učestvovali, danas svaka domaćica može da prepozna znak za organski proizvod.
Ali, pred nama je još dosta posla da bismo shvatili da organskom proizvodnjom čuvamo planetu. Jedno od najvažnijih pitanja koje treba postaviti glasi: šta treba da uradimo da bismo postali bolji? Za početak, trebalo bi da se suočimo sa činjenicom, i da to priznamo, da smo mali.
To praktično znači da proizvođači organske hrane u Srbiji treba da shvate da svi zajedno staju na jedno solidno gazdinstvo i da jedni druge ne bi trebalo da posmatraju kao konkurenciju. U prilog tome svedoči i podatak da naš izvoz organskih proizvoda ne premašuje 20 miliona evra, dok šer na domaćem tržištu, nezvanično, ne prelazi jedan do tri odsto. Zato bi proizvođači, u saradnji sa institucijama kao podrškom, trebalo da grade srpski organski brend, marku koja potrošačima, naročito na izbirljivom evropskom tržištu, uliva poverenje.
Treba, takođe, naglasiti da organski sertifikat polako postaje prevaziđen, dok tržišta, naročito ona na koja želimo da izvozimo, traže takozvani premijum organik proizvod – robu sa imenom, poreklom i specifičnostima koje će joj dati dodatnu vrednost i učiniti da se potrošač oseća posebnim.
U vremenu u kome se konvencionalna proizvodnja na globalnom nivou približava organskoj po tehnologiji, mi treba da stignemo i prestignemo konkurenciju tako što ćemo sve inpute koji postoje u EU učiniti dostupnim.
To se može postići tako što će podrška proizvođačima u periodu konverzije biti dovoljno stimulativna, zatim tako što ćemo rejonizacijom obezbediti da se u pojedinim regionima podržava ona proizvodnja koja je za taj region karakteristična.
Osim toga, kooperantski odnosi treba da budu što dugoročniji i zasnovani na ugovornim obavezama, naročito kada je reč o kontroli kooperanata i primeni inputa.
Sertifikacione kuće, kao garant kvaliteta, treba da neguju partnerske odnose sa proizvođačima, zasnovane na uzajamnoj odgovornosti uz strog i beskompromisan nadzor države. Zelene pijace ne smeju da budu mesto na kome se roba kupuje bez garancije i odgovornosti jer se poverenje u organski pokret stiče upravo u direktnom kontaktu sa proizvođačem.
Na kraju, organsku proizvodnju ne smemo da posmatramo samo kao tržišnu šansu. Podsetiću da je organski pokret nastao među malim proizvođačima koji su želeli da se hrane zdravo, a tržište ga je prepoznalo i usvojilo.
Autor je savetnik predsednika Privredne komore Srbije za poljoprivredu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
