Previsoka cena nedelovanja

Standardna lista onoga što bi trebalo uraditi u vreme finansijske krize da bi se izbegla duboka i dugotrajna depresija, postepeno je razrađena u prethodna dva veka: od strane guvernera Banke Engleske Kornelijusa Bulera 1825. godine, urednika Ekonomista Valtera Bejgota, kao i ekonomista Irvinga Fišera, Džona Mejnarda Kejnsa, Miltona Fridmana, između ostalih. Ključni problem u ovakvim vremenima jeste u tome što je tražnja investitora za sigurnom, bezbednom i likvidnom aktivom previsoka, dok je tražnja za aktivom koja osigurava i finansira produktivni kapital ekonomije preniska. Očigledno, rešenje za vlade jeste da stvore više novca da zadovolje tražnju za sigurnom, bezbednom i likvidnom aktivom.

Kao što je Kejns voleo da kaže: „Nezaposlenost raste… jer ljudi žele mesec“ – sigurnu, bezbednu i likvidnu aktivu. „Ljudi ne mogu da budu uposleni kada je željeni objekat (novac – prim. aut.) nešto što ne može da bude proizvedeno i za čim potražnja ne može da bude ugušena“. Rešenje je „ubediti javnost da je zeleni sir (novčanice koje štampa centralna banka – prim. aut.) praktično ista stvar i držati fabriku zelenog sira (centralnu banku – prim. aut.) pod javnom kontrolom…“. Kupovinom vladinih obveznica za keš, centralna banka može da zadovolji potražnju i smanji cenu novca. Kada nema prevelike tražnje za kešom, neće biti ni prevelike ponude obveznica i akcija koje obezbeđuju i finansiraju produktivni kapital ekonomije. Zato ekspanzivna monetarna politika preko standardnih operacija na otvorenom tržištu od strane centralne banke predstavlja prvu stavku na listi onoga što treba uraditi u vreme finansijske krize. Pre tri meseca tvrdio sam da svi, osim male i neujednačene grupe ekonomista, odobravaju ekspanzivne operacije na otvorenom tržištu kako bi zadržali ukupnu nominalnu potrošnju konstantnom u vreme pada, i bio sam u pravu. Takođe, bio sam u pravu kada sam rekao da svi, osim male i neujednačene grupe ekonomista, odobravaju garancije stabilnosti sistema od strane centralne banke, kako bi se sprečio rizik da kolaps sistema plaćanja postane briga prvog reda koja podiže tražnju za kešom do neprirodnih nivoa. Problem nastaje kada se ekspanzivna monetarna politika preko standardnih operacija na otvorenom tržištu i garancije centralne banke pokažu nedovoljnim. Ekonomisti se ne slažu kada, pod kojim okolnostima i kojim redom, vlade treba da pređu na sledeće tačke na listi.

Treba li vlade da pokušaju da povećaju monetarnu brzinu prodajom obveznica i tako podstaknu kratkoročne kamate? Treba li da uposle nezaposlene direktno ili indirektno, povećanjem izdataka ili proširenjem obima vladinih programa? Treba li eksplicitno da garantuju obaveze velikih finansijskih institucija i/ili aktivu? Treba li da otkupljuju aktivu po onome što procenjuju da je popust u odnosu na dugoročnu vrednost ili da otkupljuju aktivu kojom privatni investitori nisu voljni da trguju, čak i sa premijom iznad njihove verovatne dugoročne vrednosti? Treba li vlade da rekapitalizuju ili nacionalizuju banke? Treba li da nastave da štampaju novac čak i kada iscrpe sposobnost da upumpaju dodatnu likvidnost u ekonomiju preko konvencionalnih operacija na otvorenom tržištu, kao što je sada slučaj u SAD i drugim delovima sveta? Pre tri meseca rekao sam da je bilo značajnog neslaganja o ovim pitanjima, ali da su dve stvari sigurne. Prvo, ne znamo dovoljno kada, pod kojim okolnostima i kojim redom vlade treba da se okrenu stavkama na listi. Drugo, pokušaj s kombinacijom mera (čak i konfuznom i nasumičnom kombinacijom) bio bi bolji od nečinjenja. Svih pet najvećih svetskih ekonomija primenilo je svoje konfuzne i nasumične kombinacije monetarnih, fiskalnih i bankarskih stimulativnih mera tokom Velike depresije i što su pre to učinile to je bilo bolje. Japan i Britanija počele su tokom 1931. godine, Nemačka i SAD tokom 1933. godine. Francuska je čekala do 1936. godine. Japan i Britanija su se najbrže oporavili od Velike depresije, Nemačka i SAD su značajno zaostale, dok je Francuska bila na začelju.

Zaključak koji sam izvukao jeste da bi trebalo da pokušamo s kombinacijom svih mera sa liste (kvantitativno monetarno smirivanje, bankarske garancije, kupovine, rekapitalizacija i nacionalizacija, direktna fiskalna potrošnja i problemi dugova) i osiguramo da možemo to da uradimo dovoljno brzo i u dovoljnoj meri da bi imalo efekta. Ipak, rečeno mi je da su šanse da se u SAD dobije dodatni novac za još jedan stimulativni paket ravne nuli, kao i šanse da se dobije više novca ove godine za intervencije u bankarskom sistemu u još većoj meri nego u okviru Programa oslobađanja od loše aktive. Postoji 80 odsto šansi da čekanje do 2010. godine i osmatranje koje mere bi tada izgledale ispravne, ne bi bilo katastrofalno. Međutim, to znači da postoji 20 odsto šansi da bi bilo. A vlada SAD je, treba reći, najagresivnija i najbolje se ponaša među svim velikim vladama.

Autor je bivši pomoćnik sekretara Trezora SAD u vreme Klintonove administracije, profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija