„Od septičke jame, preko čučavca u dvorištu, do žbunja iza kuće“: Zašto čak 38 odsto stanova u Srbiji nema priključak na javnu kanalizaciju?

Prema obećanjima vlasti u Beogradu, do kraja 2023. godine trebalo je da bude izgrađeno oko 80 kilometara kanalizacione mreže u naseljima na levoj obali Dunava.

Ipak, kako je Danas ranije pisao, ništa od toga neće biti urađeno jer poslednjim rebalansom gradskog budžeta sredstva za taj infrastrukturni projekat nisu predviđena.

Početak ovih radova gradska vlast obećala je još 2019. godine i u te svrhe je potpisan kredit sa Evropskom investicionom bankom, ali od tog novca nije povučen ni evro, niti je izgrađen metar kanalizacije.

Leva obala Dunava pak nije jedino mesto u Beogradu koje nema kanalizaciju, brojna druga naselja takođe čekaju.

I sam Goran Vesić, tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda, a danas ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture priznao je 2021. godine da je taj problem u Beogradu izražen.

„Trećina Beograda nema kanalizaciju, to je najveći problem nekih delova u našem gradu“, rekao je on tada.

Prema podacima popisa sprovedenog prošle godine, u Srbiji instalaciju kanalizacije ima 3.416.381 stan ili 94,6 odsto od ukupnog broja stanova, objavio je Republički zavod za statistiku (RZS).

Od ukupnog broja popisanih stanova, na javnu kanalizaciju povezana su 2.052.994 stana, što predstavlja procenat od 57 odsto, dok su kod 38 odsto stanova instalacije kanalizacije povezane na septičku jamu, reku, kanal i slično. Za ostale stanove nije bilo preciznih podataka o instalacijama.

Ono što začuđuje, jeste veliki broj stanova koji uopšte nemaju instalaciju kanalizacije. Naime 133.792 stana uopšte nema ovaj priključak, a od toga 32.977 stalno nastanjenih stanova.

Kako je iz RZS objašnjeno, smatra se da stan ima instalacije kanalizacije ako u bilo kojoj prostoriji u stanu postoje kanalizacione instalacije, bez obzira na to da li su priključene na javnu kanalizaciju, septičku jamu, reku, otvoreni kanal i slično.

To znači da oko 33 hiljade porodica u Srbiji nema nijednu od ovih vrsta priključaka u svom stanu.

Kada se pogleda bliže, 4.253 stalno nastanjena stana u gradskim naseljima nemaju ovaj priključak, dok je u ostalim naseljima ta brojka znatno veća i iznosi 28.724.

U Beogradu je, i u gradskim i ostalim naseljima, 2.105 stanova – stalnih boravišta građana nema ovu instalaciju.

Građevinski inženjer Danije Dašić za Danas kaže da je najnovija obrada podataka RZS razotkrila veliku „tamnu mrlju“.

„Ogolila je koroziju na “zlatnom dobu”, gde sa velikim iznenađenjem saznajemo da skoro svaki drugi građanin “ekonomskog tigra”, i nakon decenije obećanja o obnovi infrastrukture, nema pristup sistemu javne kanalizacije“, naglašava on.

Naš sagovornik smatra da je to nedopustivo u današnje vreme.

„Čak 38 odsto građana svoje „olakšanje“ nakon jeftinog parizera i skupe propagande vlasti pronalazi na alternativne načine: od septičke jame, preko čučavca u dvorištu, pa do žbunja iza kuće. I to u trećoj deceniji dvadeset i prvog veka. U državi koja je u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom otvorila čak i poglavlje o ekologiji“, kaže Dašić.

On se osvrnuo i na predizborno obećanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića sredinom prošle decenije da će sve škole dobiti moderne toalete.

„Izgleda da možemo samo da se obrišemo tim predizbornim obećanjem. Jedina kanalizacija u koju ova vlast voli da ulaže je ona digitalno-televizijska, kojom se smrad i fekalije ružičasto srećnog prava da znamo sve, svakodnevno šire Srbijom“, ukazuje Dašić.

Kako dodaje, televizijska prava na Premijer ligu, nacionalni stadion i EXPO su postali bitniji od ulaganja u ono što stvarno treba građanima Srbije.

„Potrebni su nam čista voda i vazduh. a za to je osnova sistem javne sveobuhvatne kanalizacije kojom će započeti proces čišćenja celog društva“, naglašava on.

Građani su, kako smatra, shvatili i iskazali volju i želju da zaprljaju ruke i krenu od početka.

„Da čiste političku kanalizaciju i da konačno speru sve ono što se nataložilo poslednjih godina, od korupcije, bezvlašća do preletača. A nataložilo se toga baš dosta. Tada će možda biti moguće da se paralelno sa digitalizacijom, krene i sa ozbiljnom izradom sistema javne kanalizacije i prečišćivača, kako bi se uklonio smrad i Srbija prodisala“, navodi naš sagovornik.

Direktor Odeljenja za održivi razvoj NALED-a Slobodan Krstović za Danas kaže da su problemi upravljanja otpadnim vodama i razvijenost kanalizacione mreže prioritetna pitanja i u NALED – ovom Savezu za zaštitu životne sredine i da su zbog toga uradili Analizu dijagnostike stanja upravljanja otpadnim vodama, uz podršku Svetske banke.

„Prema zvaničnim statističkim podacima procenti populacije koja je priključena na bilo kakav sistem za prečiščavanje otpadnih voda je i pored investicija u ovoj oblasti i dalje nedovoljna.
U Srbiji je svega 67 odsto stanovništva, odnosno 60 odsto domaćinstava, priključeno na kanalaizacioni sistem, dok ostatak koristi septičke jame. Primetan je stalan rast pokrivenosti kanalizacionim sistemima, ali dinamika mora da se intenzivira, kako bi se smanjilo opterećenje na životnu sredinu“, kaže on.

Kada je reč o stanovima, on potvrđuje da je najveća pokrivenost stanova kanalizacionom mrežom u Beogradu.

„Ovi brojevi jesu niski, i zabrinjavajuće je da više od 40 odsto stanova nije priključeno na kanalizacionu mrežu, ali ono što još više od toga zabrinjava je da i većina priključenih na kanalizacionu mrežu svoje otpadne vode ispušta u sve vidove recipijenata poput(reka, kanala, jezera bez prethodnog tretmana“, kaže Krstović.

Kako dodaje, u Srbiji ne postoji jedinstvena baza podataka o postojećim pogonima za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV).

“ Izvori pokazuju različite podatke, tako da se mi držimo podataka iz Plana upravljanja vodama na teritoriji Srbije do 2027. godine, prema kome je evidentirano 54 PPOV od kojih je 36 operativno, dok 12 nije u funkciji zbog zastarelosti tehnološke opreme i procesa, a šest je u fazi testiranja, jer su novoizgrađena ili nedavno rekonstruisana“, ukazuje Krstović.

Naš sagovornik ističe da se planira izgradnja 248 PPOV u 140 jedinica lokalnih samouprava i najviše njih kroz projekat “Čista Srbija”, za čije sprovođenje je nadležno Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

„Kroz ovaj projekat očekuje se da će biti finansirano i priključivanje većeg broja domaćinstava na komunalnu kanalizacionu mrežu. Javna kanalizacija je za sada dominantna u urbanim delovima jedinica lokalnih samouprava, dok je većina ruralnih područja bez izgrađene kanalizacije i odlaganje “na licu mesta” vrši se ili putem sistema septičkih jama ili se direktno ispušta otpadna voda u najbliži recipijent“, objašnjava on.

Septičke jame, kako naglašava, nisu nužno loš vid odlaganja otpadnih voda.

„Ukoliko su mesta gde se tako odlaže dosta udaljena od kolektora i proširenje sekundarne kolektorske mreže ne bi bilo moguće ili isplativo. Bitno je da ukoliko ne postoji druga mogućnost, septičke jame budu izgrađene u skladu sa određenim standardima, da ne budu vodopropusne i da se održavaju. Svakako gde god postoji opcija proširenja kanalizacione mreže i priključenja na PPOV to treba da bude primarna opcija kako otpadna voda ne bi završila u zemlji, podzemnim i površinskim vodama, gde je negativan uticaj na životnu sredinu veoma izražen“, navodi Krstović.

Naš sagovornik ukazuje i da izgradnja PPOV nužno vodi i do povećanja cena vode za građane.

„To je uvek osnovna bojazan čelnika jedinica lokalne samouprave kada govorimo o investicijama u ovu oblast, ali kako svest građana o potrebi zaštite životne sredine raste, treba je iskoristiti i za adekvatna obrazloženja u smislu povećanja cena vode ukoliko hoćemo da  naša jezera i reke budu čiste“, zaključuje on.