Prioriteti za spasavanje privatnog sektora

Prema našim procenama u Međunarodnoj finansijskoj korporaciji (IFC), domaće privatne investicije i direktne strane investicije u tržištima u povoju ove godine će pasti za skoro 700 milijardi dolara, odnosno za 250 milijardi respektivno, i moguće je da se neće vratiti na pretkrizne nivoe sve do 2023. godine.

Još gore, kriza uzima masivni danak siromašnima i najugroženijima, dovodeći u opasnost decenije teško postignutih razvojnih dobitaka. Svetska banka upozorava da smo na putu da doživimo prvo povećanje u globalnom siromaštvu još od 1998. godine, sa do 100 miliona ljudi koji će biti gurnuti u ekstremno siromaštvo.

Put kojim će vlade i kompanije krenuti u ovom nesigurnom periodu između šoka i oporavka odrediće da li će postojati zdravi ekonomski temelji na kojima će moći da se ožive zaposlenost, dugoročni rast i globalni razvojni napori. Situacija zahteva da reorganizujemo i popravimo tržišta.

Mnoge kompanije nisu imale izbora nego da preoblikuju svoje poslovne modele, sada kada pandemija ubrzava promene u tome kako radimo, trošimo i komuniciramo. Ovi trendovi bi mogli da preoblikuju čitave industrije, stvarajući prilike za one sa inovativnim kapacitetom.

Ali vlade, takođe moraju da traže kreativne načine da prilagode svoje ekonomije i zaštite održive firme, istovremeno brzo zatvarajući one koji treba da nestanu zato što su insolventni ili zastareli. Ovo će biti vreme pokušaja i pogrešaka, koje zahteva stratešku viziju i pragmatizam od poslovnih i političkih lidera.

Države mogu da urade tri stvari da ubrzaju oporavak. Prvi zadatak je da prilagode pravila igre novoj stvarnosti. Kriza koja se odužila znači da će zemlje sa tržištima u nastajanju sve više dolaziti u situaciju da ne mogu da pomognu hiljadama kompanija da ugovore reprograme svojih dugova.

U mnogim zemljama niskog prihoda, stečajni postupci u proseku traju preko tri godine, pola godine duže nego što je globalni prosek. Ali sa neformalnim vansudskim mehanizmima i pojednostavljenim sudskim postupcima, vlade mogu da biznisima daju održivu priluku da prođu kroz oluju i izbegnu dugačke sudske postupke i skupe i komplikovane pregovore.

Zemlje u razvoju takođe mogu da podignu svoj prag nesolventnosti i prilagode pravila za restrukturiranje dugova kako bi sprečile bespotrebne likvidacije firmi koje su u teškoćama isključivo zbog zabrane rada zbog epidemije.

Drugo, vlade moraju da usvoje princip „ne čini zlo“ kada formiraju svoje odgovore na krizu. Gde god je moguće, javni sektor bi trebalo da  ograniči ili prosto suspenduje svoja potraživanja prema privatnim dužnicima, posebno u radno intenzivnim sektorima i kritičnim lancima nabavke. Tako će se izbeći šteta u bilansima kompanija, sprečiti da održivi biznisi bankrotiraju i ograničiti negativni efekti koji mogu da odlože oporavak.

U subsaharskoj Africi, potraživanja javnog sektora čine 3,3 odsto BDP-a. Eliminisanje tih potraživanja bi bilo jednako velikom paketu pomoći. U isto vreme, donosioci odluka treba da se uzdrže od iskušenja da iskoriste toliko potreban državni novac za pomoć „zombi“ firmama sa neodrživim poslovnim modelima. Da bi se postigao snažan oporavak biće potrebno da svi u privatnom sektoru imaju jednake uslove poslovanja.

Konačno, sve države moraju da razmišljaju strateški o svojoj potrošnji. Nekim sektorima i industrijama su potrebni novi alati, a neki treba da postepeno budu ukinuti. Na primer, kako se države i tržišta budu okretala oblicima energije i proizvodnje sa niskom emisijom ugljenika, bilo bi kontraproduktivno nastaviti sa subvencijama energetski neefikasnim industrijama.

Sada je vreme da se počne sa stvaranjem i podržavanjem kompanija sutrašnjice. Ima mnogo ključnih oblasti za izbor, uključujući „zelene“ lance vrednosti, ličnu zaštitnu opremu koja se može reciklirati, otporni turizam i rodno izbalansirana radna okruženja.

U zemljama sa visokim razlikama u pristupu digitalnim finansijskim uslugama, prihvatanje tehnologija kao što je mobilni novac ili veštačka inteligencija, moglo bi da ubrza proces digitalizacije, uspostavljajući temelje za robustan rast.

Ali, da bi ove zemlje privukle investitore, one će morati da stvore prilike, počevši sad. Zato je IFC kao svoj visoki prioritet postavila da pomogne da se postave ovi temelji za podstrek privatnim investicijama i rastu vođenom privatnim sektorom u zemljama u razvoju.

Ubrzavanje privatnih investicija zahteva regulatorne reforme kako bi se stvorili adekvatni uslovi za kompanije i kako bi se stvorili projekti koji se mogu finansirati. To je važilo i pre pandemije pa je urgentnost reformi sada samo još veća.

Oni koji se u praksi bave razvojem sa svoje strane treba da unaprede svoje napore da stvore prilike u koje se može investirati. To znači restrukturiranje i dokapitalizacija firmi, ulaganje novca u podršku rastućim kompanijama i startapovima, i promovisanje javno privatnih partnerstava kako bi se privukli investitori nazad ka tržištima u nastajanju i razvoju.

U tom cilju, umesto da pasivno čekaju na investitore, institucije za finansiranje razvoja treba da im direktno priđu sa predlozima za investiranje, koji bi doveli do studija izvodljivosti i pokrenulo razne prilike s mrtve tačke.

Ekonomski pad zbog kovida 19 će neizbežno pogoditi mnoge sektore i radna mesta. Ali postoji i dalje nada za snažan oporavak, ukoliko izvučemo lekcije iz ranijih kriza. Političari moraju da skupe svu svoju kreativnost da bi zadržali privatni sektor na površini vode i da pripreme kompanije za povratak rasta.

* Autor je generalni direktor Međunarodne finansijske korporacije, članice Grupe Svetske banke

Copyright: Project Syndicate