„Uz ulaganja iz privatne sfere rečni transport bi mogao da postane efikasniji i isplativiji“: Koje su prednosti i mane privatizacije JRB?

Ministarstvo privrede je 13. avgusta ponovo uputilo Javni poziv za privatizaciju kapitala JRB-a. To je drugi pokušaj, nakon što je prvi poziv poslat 23. jula, a povučen samo dan kasnije, bez objašnjenja.

Početna cena za prodaju kapitala iznosila je 29,2 miliona evra u julu, dok je sada ponuđena po ceni od 21,8 miliona, što je niže za nešto više od sedam miliona.

Ministarstvo je obrazloženje za odluku o povlačneju objavilo tek danima kasnije, a navodi se da je poziv povučen kada je to ministarstvo dobilo obaveštenje Direkcije za imovinu da su određene parcele na kojima je imovina JRB, prema važećoj planskoj dokumentacji, predviđene da budu deo projekta od posebnog značaja za Republiku Srbiju.

Nakon korigovane procene vrednosti JRB-a, Ministarstvo je izašlo sa novim Javnim pozivom i nižom početnom cenom.

Podsećamo, JRB se bavi prevozom tereta unutrašnjim plovnim putevima, a prema navodima samog preduzeća, ono je ubedljivo prvo na tržištu domaćeg rečnog transporta, dok je peto najveće koje plovi Dunavom.

Ovo preduzeće je, prema podacima iz APR-a, u 2023. godini značajno uvećalo svoje prihode, koji su iznosili 2,9 milijardi dinara, dok su 2022. godine bili 1,6 milijardi.

Dobit preduzeća je, takođe, porasla pošto je sa 287 miliona dinara skočila na 625 miliona.

Ministarstvo je postavilo uslov, pa je za učešće u Javnom pozivu, neophodno da onaj ko konkuriše u svom vlasništvu ima najmanje 15 registrovanih teretnih potisnica u Republici Srbiji, za koje Svedočanstvo o sposobnosti broda za plovidbu nije izdato nakon 31. decembra 2023. godine.

Dodatno se zahteva da je to pravno lice samostalno ostvarilo poslovni prihod u prošloj godini u iznosu od najmanje dve milijarde dinara, kao i da je samostalno ostvarilo poslovni i neto dobitak u istoj godini.

Dr Veljko M. Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu za Danas objašnajva da je rečni transport često povoljniji u odnosu na druge vrste transporta, kao što su drumski i železnički, iz nekoliko razloga.

„To su manji troškovi prevoza i veći kapacitet, jer rečni transport omogućava prevoz velikih količina robe po nižim troškovima goriva i održavanja. Manja potrošnja energije po tona-kilometru čini ga ekonomičnijim“, kaže on.

Rečni transport je, kako dodaje, i ekološki prihvatljiviji.

„Ovaj vid transporta je obično ekološki prihvatljiviji zbog niže emisije ugljen-dioksida u poređenju sa drumskim i železničkim transportom“, pojašnjava Mijušković.

Kao još jedan razlog, on navodi to da rečni transport stvara manje zagađenje i buku, što ga čini pogodnim za prevoz kroz urbana područja.

Međutim, i pored tih prednosti, rečni transport se ne koristi dovoljno u našoj zemlji.

„Rečni transport u Srbiji apsolutno nije u potpunosti iskorišćen, uprkos povoljnim uslovima koje pruža Dunav kao međunarodna plovna reka. Srbija ima više od 1.600 kilometara unutrašnjih plovnih puteva, od kojih su najvažniji Dunav, Sava i Tisa“, ističe Mijušković.

On navodi da su faktori koji utiču na to, pre svih, infrastruktura, zatim nizak nivo investicija i kompleksna birokratija.

„Nedovoljno razvijene luke i plovna infrastruktura predstavljaju glavne prepreke za veći razvoj rečnog transporta. Zatim nedovoljna ulaganja u modernizaciju flote i luka smanjuju konkurentnost rečnog transporta. I na kraju administrativne barijere i spor proces prilagođavanja međunarodnim standardima usporavaju razvoj ovog vida transporta“, ukazuje Mijušković.

Dakle, kako sumira, iako rečni transport u Srbiji ima potencijal, trenutni obim upotrebe je relativno veoma nizak u poređenju sa drumskim ili železničkim transportom.

„Međutim, sa odgovarajućim ulaganjima i modernizacijom, naročito iz agilnije privatne sfere, rečni transport bi mogao postati značajno efikasniji i ekonomski isplativiji“, smatra on.

Prodaja JRB, jedine državne kompanije za rečni transport u Srbiji, kako kaže naš sagovornik, predstavlja kompleksno pitanje koje uključuje razmatranje ekonomskih, političkih, i strateških aspekata. On dodaje da postoje i razlozi za prodaju i razlozi protiv.

Kao pozitivan efekat, Mijušković navodi da prodaja može doneti značajan finansijski priliv u državnu kasu, što bi moglo biti iskorišćeno za infrastrukturne projekte ili smanjenje javnog duga.

Takođe, tu je i pitanje efikasnosti.

„Privatne kompanije često funkcionišu efikasnije od državnih preduzeća jer su podložne tržišnim pritiscima i konkurenciji. Privatizacija može doneti nova ulaganja, poboljšanje upravljanja i modernizaciju flote. S druge strane, država se oslobađa direktne odgovornosti za finansiranje i održavanje preduzeća, što može omogućiti preusmeravanje sredstava na druge sektore“, objašnjava on.

Mijušković naglašava i da prodaja JRB-a može privući investitore ili strateške partnere sa ekspertizom u oblasti rečnog transporta, što može doneti dodatne inovacije i konkurentnost na tržištu.

„Privatizacija može olakšati integraciju JRB-a u međunarodne rečne transportne mreže, posebno na Dunavu, što bi moglo povećati izvoz i saradnju sa drugim zemljama“, dodaje naš sagovornik.

Međutim, jedan od razloga protiv prodaje JRB-a može biti strateški značaj za državu, smatra Mijušković.

„To se odnosi na kontrolu nad ključnim resursom. Rečni transport je od strateškog značaja za Srbiju zbog njenog geografskog položaja i pristupa Dunavu. Zadržavanje kontrole nad JRB-om može osigurati da država zadrži uticaj na ovaj vitalni sektor. Dodatno, državno vlasništvo nad JRB-om može biti važno iz perspektive nacionalne sigurnosti i suvereniteta, posebno u kriznim situacijama“, ističe on.

Potencijalni monopolski položaj i tržišni uticaj, takođe predstavljaju „pretnju“.

„Kako je JRB ubedljivo prva na tržištu domaćeg rečnog transporta i peta najveća kompanija na Dunavu, privatizacija bi mogla dovesti do stvaranja monopola ili oligopola, što bi moglo negativno uticati na cene i uslove za korisnike“, ukazuje Mijušković.

Ako je JRB profitabilna, dodaje on, prodaja može značiti gubitak stabilnog izvora prihoda za državu.

Još dva potencijalna problema, koja navodi Mijušković, jesu radna mesta i javni interes.

„Privatizacija često dolazi sa rizikom smanjenja broja radnih mesta, što može izazvati društvene i političke tenzije. Takođe, postoji rizik da privatni vlasnik neće prioritizovati javni interes na isti način kao država, što bi moglo dovesti do zanemarivanja domaćeg tržišta u korist stranih“, upozorava on.

Odluka o prodaji JRB-a zavisi od toga kako država procenjuje dugoročne prednosti i mane privatizacije, smatra Mijušković.

„Ako se smatra da privatizacija može doneti veći ekonomski rast, efikasnost i modernizaciju sektora, uz očuvanje strateških interesa države, onda bi prodaja mogla biti opravdana. S druge strane, ako se proceni da su strateški interesi, kontrola nad ključnim resursima i očuvanje domaće industrije važniji, država bi mogla odlučiti da zadrži JRB u svom vlasništvu“, kaže on.

Mijušković veruje da je država dobro izvagala prednosti i mane.

„I nakon toga su doneli zaključak da rečno brodarstvo nije strateški prioritet na koji može ili želi da se fokusira, te je odlučila da preduzeće proda da bi se ostvarili svi navedeni, prethodno pobrojani benefiti njegove privatizacije, te minimizirali neželjeni negativni efekti. U tom kontektu, podržavam i saglasan sam sa odlukom države“, poručuje on.

Sličnog mišljenja je i ekonomista Danilo Šuković koji ističe da je uvek bolja privatna svojina od državne.

„Tu naravno govorimo o uređenom društvu, gde sve institucije funkcionišu kako treba. Međutim, to je posebno još bolje u uslovima kao kod nas, gde imamo autoritarni režim i gde upravu u tim preduzećima postavlja jedna partija“, ukazuje on.

Šuković podseća koliko je problema imao EPS u poslovanju zbog lošeg rukovođenja i izbora kadrova.

„Taj rizik postoji i za JRB, bez obzira što sad posluje dobro. Ako posluje dobro i ima uspeh na tržištu, to znači da više vredi, a ne da ga zbog toga ne treba privatizovati“, smatra on.

Šuković naglašva i da bi tender morao da bude transparentan.

„Na tom transparentnom i dobrom tenderu bi se to valorizovalo i bila bi veća vrendost. Pristup treba da imaju svi potencijalni dobri kupci jer je cilj svake privatizacije da se nađe dobar vlasnik“, kaže Šuković.

Država je po definiciji loš vlasnik, ukazuje naš sagovornik.

„Dobar vlasnik se dobija time što se nadmetanje izlaže jednoj otvorenoj konkurenciji. Ako bi se to na taj način uradilo, ja sam uvek za privatizaciju“, poručuje Šuković.

Profesor Saobraćajnog fakulteta u penziji Zoran Radmilović za Danas navodi da su skoro sve brodarske kompanije na unutrašnjim plovnim putevima u svetu u privatnom vlaništvu.

„Sama po sebi, privatizacija JRB nije sporna ako bi to gledali samo kroz transportnu delatnost“, kaže on.

Međutim, prema njegovim rečima, JRB nije obična brodarska kompanija.

„Ona je prvi naslednik srpskog brodarskog društva još iz Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Velika je odgovornost novih vlasnika da sačuvaju ugled JRB-a u svim podunavskim zemljama“, naglašava on.

Radmilović upozorava da privatizacija JRB-a ne bi trebalo da prođe kao privatizacija naših luka na Dunavu i Savi.

„Nisam upoznat sa procenama vrednosti nepokretnih i pokretnih dobara JRB, ali mislim da su te procene uvek problematične, imajući u vidu vlasništvo JRB ‘na vodi’ i na kopnu. Po mom mišljenju, potrebno je istaći tu razliku u vlasništvu, odnosno da li se JRB prodaje kao brodarska kompanija s obzirom na starost flote u celini, tržišne uslove poslovanja i troškove“, navodi naš sagovornik.