„Svaka četvrta privatizacija bila neuspešna“: Da li se konačno završava privatizacija društvenih preduzeća?

Prvi Zakon o privatizaciji kod nas donet je 2001. godine. Postupak privatizacije često je trajao dugo, pa su rešenja i modeli za privatizaciju koja je predviđao ovaj zakon postala neadekvatna.

Primarni razlog za donošenje novog Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu 13. avgusta 2014. godine, bio je nemogućnost efikasnog okončanja postupka privatizacije za preko 500 preduzeća, u ranijim zakonskim okvirima, objašnjeno je na sajtu Ministarstva privrede.

Za preduzeća koja su procenjena kao neodrživa, predviđeno je da se može podneti predlog za stečaj, čime bi se status ovih društava rešio u najkraćem roku. Konačno, ovaj zakon je definisao obavezan rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala do 31. decembra 2015. godine.

Na dan stupanja na snagu tog Zakona o privatizaciji, u postupku privatizacije se nalazilo 556 preduzeća.

Ipak, 7. marta ove godine, Narodna Skupština je na sednici usvojila Zakon o izmeni Zakona o privatizaciji, kojim je produžen rok za privatizaciju javnih preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. Nove izmene nalažu da se u Zakonu o privatizaciji briše stav po kojem je propisano da će nadležno ministarstvo podneti predlog za pokretanje postupka stečaja subjekta privatizacije u slučaju da privatizacija nije sprovedena u roku, koji je istekao pre deset godina.

Po novom zakonu, kapital subjekata privatizacije sa većinskim društvenim kapitalom koji nije privatizovan do 31. decembra 2015. godine i za koje nije sproveden stečajni postupak do dana stupanja na snagu ovog zakona mora biti privatizovan najkasnije do 31. decembra 2027. godine.

Prema podacima sa sajta Ministarstva privrede, trenutno je još 43 preduzeća u postupku privatizacije, od čega samo jedno sa javnim pozivom u toku, dok su ostala 42 u postupku analize i pripreme javnog poziva. Od toga, za sedam preduzeća je moguća objava javnog poziva u ovoj godini.

Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za Danas objašnjava da Zakon o izmeni Zakona o privatizaciji donosi nekoliko ključnih promena u procesu privatizacije u Srbiji, a najznačajnija izmena odnosi se na produženje roka.

„Ukoliko privatizacija ne bude sprovedena do tog datuma, predviđeno je pokretanje postupka prinudne likvidacije tih preduzeća“, ukazuje on.

Ovaj postupak će se, kako dodaje, sprovoditi u skladu sa zakonom koji uređuje pravni položaj privrednih društava.

Mijušković podseća da je u portfelju Ministarstva privrede ostalo nekoliko društvenih preduzeća koja nisu privatizovana do 31. decembra 2015. godine, niti je za ta preduzeća bilo moguće sprovesti stečajni postupak.

„Privatizacija društvenih preduzeća u Srbiji započeta je 1989. godine s ciljem unapređenja efikasnosti i konkurentnosti nacionalne ekonomije“, objašnjava naš sagovornik.

Međutim, kako ukazuje, rezultati ovog procesa često su bili suprotni očekivanjima.

„Statistički podaci pokazuju da je od oko 2.300 preduzeća privatizovanih od 2001. godine, više od 25 odsto ugovora raskinuto zbog neispunjavanja obaveza od strane novih vlasnika. To znači da je svaka četvrta privatizacija bila neuspešna, a najčešći razlozi za raskid ugovora uključivali su neinvestiranje u nove projekte, nepoštovanje socijalnih programa i neplaćanje obaveza državi“, naglašava Mijušković.

On kao primer loše privatizacije navodi nekadašnji gigant HK „Viskoza“ Loznica.

„To preduzeće je imalo 11.000 radnika, ali je nakon privatizacije potpuno nestalo, ostavljajući samo urušene objekte. Slična sudbina zadesila je i Fabriku šinskih vozila ‘Goša’, koja je završila u stečaju i 2018. godine prodata na javnom nadmetanju za svega 336.000 dinara, što je bilo znatno ispod njene realne vrednosti“, ukazuje Mijušković.

Neuspešni pokušaji privatizacije zabeleženi su i kod preduzeća poput „Preduzeća za vodne puteve Ivan Milutinović“ (PIM) i beogradskog „Ribarskog gazdinstva“, koja nisu uspela da privuku zainteresovane kupce uprkos javnim pozivima i sniženim početnim cenama, podseća naš sagovornik.

Mijušković upozorava da su loše sprovedene privatizacije često rezultirale masovnim otpuštanjima radnika i gašenjem proizvodnih kapaciteta.

„To je imalo negativne posledice po lokalne zajednice i ekonomiju u celini. Neadekvatna procena vrednosti preduzeća i nedovoljna atraktivnost ponuđenih uslova za investitore dodatno su doprineli neuspehu mnogih privatizacija. Dosadašnja iskustva pokazuju da je neophodna temeljna analiza i preispitivanje strategija privatizacije kako bi se izbegle greške iz prošlosti i osigurao održiv ekonomski razvoj“, smatra on.

Ekonomista Aleksandar Stevanović za Danas kaže da je reč o jednoj duboko tehničkoj izmeni zakona.

„Budući da je broj firmi koje nisu privatizovane izuzetno nizak, one nemaju neku veliku aktivu, čak i ukupna njihova dugovanja nisu velika, kao i broj zaposlenih u tim preduzećima“, objašnjava on.

U odnosu na današnju veličinu privrede Srbije, prema njegovim rečima, to je jedan „minoran promil“.

„Ostavlja se još dve godine da se proba sa tim preostalim restlovima restlova da se uradi nešto pametno. Ili ih likvidirati ili opet doneti neku izmenu zakona. Suštinski, u pitanju je jedna prilično minorna stvar“, zaključuje Stevanović.

Da li treba da se sprovede privatizacija škola, pozorišta…?

Član Predsedništva Srpske napredne stranke (SNS) Vladimir Đukanović rekao je nedavno da bi država trebalo da pokrene potpunu privatizaciju većine državnih škola, kako osnovnih tako i srednjih i sa druge strane da subvencioniše i da afirmiše otvaranje što većeg broja privatnih škola.

Prema njegovim rečima, sistem privatizacije treba primeniti i na pozorišta, odnosno ostaviti samo Narodno pozorište ili Srpsko narodno pozorište u državnom sistemu, a sve ostalo „gledati da se privatizuje“.

Mijušković navodi da predlog o privatizaciji svih institucija, uključujući škole i pozorišta, izaziva značajne debate.

„Dok neki zagovaraju privatizaciju radi povećanja efikasnosti i kvaliteta usluga, drugi ističu da su određene institucije od suštinskog značaja za društvo i da bi njihova privatizacija mogla ugroziti dostupnost i kvalitet tih usluga“, pojašnjava on.

U kontekstu Srbije, kako kaže, nedavne izmene zakona predviđaju transformaciju određenih javnih preduzeća u akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, ali to ne znači nužno njihovu privatizaciju.

„Na primer, preduzeća poput ‘Srbijašuma’, ‘Srbijavoda’ ili nacionalnih parkova neće biti privatizovana, već će promeniti pravnu formu radi efikasnijeg upravljanja. Stoga, smatram da, iako se razmatraju različiti modeli upravljanja, potrebno je pažljivo proceniti koje institucije mogu biti privatizovane bez ugrožavanja javnog interesa“, zaključuje Mijušković.

Aleksandar Stevanović smatra da je to jedan legitiman stav i da postoje ljudi koji se za to zalažu.

„Međutim, ono što je čudno je od koga dolazi, budući da je godinama tvrdio kako je ideologija SNS-a levičarska u oblasti ekonomije, a desničarska u oblasti društvenih pitanja i samo se pitao kako se to zove. Kada su mu odgovorili, nije mu baš bilo pravo. Dakle, mislim da nije prava osoba koja bi trebalo da se založi za jedan koncept koji je potpuno legitiman na tržištu političkih ideja“, ukazuje on.

Što se samog predloga tiče, Stevanović smatra da mnoge institucije kulture mogu da se privatizuju, a i da se obrazovanje može značajno privatizovati.

„Ali to treba da sprovode oni koji se godinama za to zalažu ako nekad dobiju mandat na izborima, a ne oni koji se, bukvalno, zalažu protiv toga kroz celu svoju karijeru. Takođe, interesantno i da se poziva na privatizaciju obrazovanja i kulture, a sa druge strane se ne poziva na privatizaciju nekih javnih komunalnih preduzeća i drugih institucija koje su leglo partijskog zapošljavanja, tako da je ta logika, čini mi se, malo više uzrokovana povređenim osećanjima koja postoje“, upozorava naš sagovornik.