Privatnici stvaraju tri četvrtine srpskog BDP-a

U analizi objavljenoj u Makroekonomskim analizama i trendovima navodi se da je u 2016. i 2017. godini privatni sektor kreirao novostvorenu vrednost po znatno dinamičnijim stopama u odnosu na javni sektor. Tako su stope rasta u stvaranju dodate vrednosti u 2016. bilo dvostruko, a u 2017. čak šest puta veće nego u javnom sektoru.

Recimo doprinos privatnog sektora u stvaranju bruto dodate vrednosti u industriji 2017. godine bio je 3,5 procentna poena, dok je doprinos javnog sektora bio negativan, 0,5 procentnih poena. U građevinarstvu razlika je bila još veća. Doprinos privatnog sektora bio je 8,3 poena, a javnog minus 2,5 poena. Zbog usporavanja ekonomskih aktivnosti države u 2017. godini, privatni sektor gotovo 20 puta više doprinosi stopi realnog rasta BDV-a celokupne ekonomije u odnosu na javni deo privrede.

Dobrim delom to je objašnjivo činjenicom da privatni sektor čini tri, a javni jednu četvrtinu ukupne privrede, ali je očigledno i da je privatni deo privrede daleko efikasniji od javnog. S druge strane, autor analize Svetlana Jelić ističe da javni sektor daje impuls privatnom i da je od ključnog značaja za održivi razvoj. Tako u 2017. i 2018. godini imamo kumulativni realni rast investicija u javnom sektoru od preko 33 odsto, a u privatnom svega oko 14,5 odsto. Dakle imamo situaciju da državna preduzeća više ulažu nego privatna, ali privatna preduzeća znatno brže rastu nego ona pod državnim patronatom.

Ekonomista Ivan Nikolić, urednik MAT-a, ističe da su svuda u svetu privatna preduzeća efikasnija o javnih, ali da problem srpske privrede ipak leži u privatnom sektoru.

„Motivi i ciljevi državnih preduzeća su drugačiji od privatnih koji gledaju samo profit. Javna preduzeća imaju i druge ciljeve, kao što su socijalni. Jedino je pitanje mere. Recimo i u Evropi, u zemljama kao što su Slovenija ili Poljska država ima i veće učešće u sektorima kao što su energetika ili transport nego u Srbiji. I svuda su performanse ovih preduzeća slabije nego privatnih. Međutim, razlog zašto naša privreda zaostaje za njima je to što je doprinos naših privatnih preduzeća BDP-u manji nego u tim zemljama, smatra Nikolić dodajući da to ne znači da ne treba unaprediti upravljanje u javnim preduzećima. Nikolić i ocenjuje da su ideje kako bi javni sektor trebalo da povuče privredu nerealne.

„Mislim da priče kako je na primer EPS limitirajući faktor privrednog rasta većim delom nisu tačne. Ne može se očekivati rast u energetici kada imate smanjenje broja domaćinstava i sve efikasniju privredu. Mislim da ne stoji to da EPS treba da bude zamajac privrede ili da je neki ograničavajući faktor“, kaže on.

S druge strane, ekonomista Saša Đogović iz Instituta za istraživanje tržišta smatra suprotno, da bi investicije javnih preduzeća, a pre svega EPS-a mogle biti zamajac oko kojih bi se okupila mala i srednja preduzeća.

„Veliki investicioni ciklus u javnim preduzećima bi pokrenuo posao kod brojnih domaćih preduzeća koja bi onda ulagala u svoju proizvodnju. Mogla bi i neka strana kompanija da premesti ovde proizvodnju ako vidi da bi imala posla. Umesto toga imamo javna preduzeća u kojima su zarade iznad nivoa produktivnosti i iznad doprinosa tih preduzeća bruto dodatoj vrednosti. Tu je uglavnom netransparentno poslovanje, uhlebljenje partijskih kadrova i autokratska vladavina preduzećem. Umesto investicionog zamajca oni postaju kočničari i ekonomski i razvoja demokratije u društvu“, objašnjava Đogović.

S druge strane, poslednjih godine uočljiv je rast privatnog sektora a to je posledica ocenjuje Đogović privlačenja stranih direktnih investicija subvencijama. Zaista analiza MAT-a pokazuje da od 2015. do 2017. 20 odsto ukupnih kapitalnih ulaganja su u preduzećima u stranom vlasništvu, a u prerađivačkoj industriji to iznosi skoro 40 odsto.

Đogović tvrdi da je struktura privrede postala limitirajući faktor rasta, jer su subvencijama privučene investicije u radno intenzivne delatnosti.

„Na kratak rok smanjena je nezaposlenost, ali na duži rok to ne može dovesti do većeg povećanja kupovne moći. Pitanje je zašto nema domaćih privatnih investicija i zašto recimo nema investicija naših ljudi iz dijaspore. Odgovor je što nema transparentnosti i tržišnih pravila. Nema nezavisnog sudstva i regulatornih tela koji bi delili pravdu svima po istim aršinima“, zaključuje Đogović.