Privreda opet traži paket pomoći od države

Mesecima sporadično, po privrednim granama, privrednici su od Vlade zahtevali konkretniju pomoć jer su tri minimalca dodeljena s početka krize proletos bila dovoljna isključivo da zadrže zaposlene u tom trenutku.

Sada se već, kako upozoravaju, dobar deo malih preduzeća, naročito onih u ugostiteljsko-turističkom sektoru bori za opstanak.

Unija poslodavaca je zato u saradnji sa Privrednom komorom Srbije zatražila od Vlade, osim pomenutih mera, i nastavak podrške likvidnosti i investicionim ulaganjima za sektor malih i srednjih preduzeća, kao i mogućnost ponovnog zastoja u otplati obaveza prema bankama po osnovu kredita i kreditnih proizvoda.

Osim toga, privrednici su tražili i nadoknadu do punog iznosa zarade za zaposlenog za kog poslodavac nema potrebu da ga uposli na puno radno vreme.

Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije kaže da je uprkos ubeđivanju Vlade da materijalno dobro stojimo očigledno da to nije tako i da će biti teško ponoviti mere i pomoć kakva je bila u početku.

„Potrebe se opet nisu smanjile, a sada je je još teže nego što je bilo. Primiče se i početak nove godine gde se očekuje da se plati i deo onoga što se nije platilo u ovoj, a posebno što je početak godine uvek težak za mala i srednja preduzeća“, ističe Atanacković za Danas.

U svim predlozima koje su dali, kako kaže, osnov treba da bude selektivnost, što znači da se napravi razlika i po granama privrede i po pojedinim frmama.

„Treba da se pomogne onima kojima je najpotrebnije. S obzirom na to da su mogućnosti države sve manje treba voditi računa o selektivnosti jer nisu svi u istoj situaciji“, napominje Atanacković i kaže da selektivnost ne znači da pomoć treba da dobije neko ko zna nekog iz Vlade, već da to budu realni kriterijumi.

Atanacković kaže da treba razmišljati o tome da se nešto od obaveza koje dospevaju sada na naplatu, odlože, obustave i umanje.

On upozorava da je novca manje i da zato svi moraju da razmišljaju o troškovima, da se ne zadužujemo mnogo jer to posle neće imati ko da vrati.

„Ne treba da trošimo na neke stvari na koje smo mislili. Mora se razmišljati o ukupnoj državnoj ekonomiji, onako kako se pojedinačno razmišlja o ekonomiji porodice. Da se troši samo na ono što je neophodno“, kaže Nebojša Atanacković.

Profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić kaže da je sasvim legitimno da svako istakne svoj zahtev, ali i da je četvrtina stanovništva u Srbiji siromašna i da o njima treba da se misli.

„Država će ostati posle Aleksandra Vučića i ove Vlade, kao što je ostala posle svih koji su bili pre njega. Moramo da razmišljamo o srazmeri između sadašnjosti i budućnosti, da li imamo pravo da našu decu zadužimo da ne mogu 15 godina da se oporave. Nije tako davno bilo, kada su penzioneri davali, kada je javni sektor trpeo štetu da bismo doveli javne finansije u red“, ističe Savić.

Sada imamo situaciju, kako kaže, gde se pomaže privatnom sektoru, a gde probleme opet rešavaju javni sektor i posebno penzioneri.

„Para u budžetu nema, država će ove godine zabeležiti najveći deficit, jedni pričaju o najvećem deficitu ikada, drugi o tome kako država nema sluha za sve, a ima jedna lepa seljačka poslovica koja kaže: hrani decu, štedi mast. Ne može i jedno i drugo, ili ćemo da hranimo decu i trošimo mast ili ćemo da hranimo decu samo da prežive i da nam ostane masti“, naglašava Savić.

On kaže da bi svaka odgovorna država morala da razmišlja i o kratkom i o dugom roku, ali i o svim kategorijama stanovništva.

„Bojim se da sada na vrata kucaju neki ljudi koji su u proteklih 10 godina ostvarivali visoke profite, a sada kada su oni potrošeni ili preliveni u neke luksuzne objekte ili jahte, očekuju pomoć. A neki su bili i ostali siromašni, jer tako je ovde kroz tradiciju, neki se bogate neki siromaše. Mera siromaštva jednih je mera bogatsva ovih drugih. I sada su najglasniji oni koji imaju najviše, traže da im pomognu oni koji nemaju ništa. Ima li to smisla?“, napominje naš sagovornik.

Savić podseća da u krizi moraju svi da budu racionalni i razumni i da se dozovemo pameti i budemo svesni toga da ako nekome hoćete da pomognete pre toga morate nekom drugom da uzmete.

„Ja, kao građanin, raspoložen sam da pomognem i budem solidaran, ali moram da razumem kome to dajemo. Ima mnogo ugroženijih od mene i imamo li pravo da uzimamo od njih. Čitam da u Nemačkoj hiljade kompanija dnevno bankrotira, ali ne propada kapital, samo se promeni vlasnik. Nisi znao da upravljaš time, daćeš nekom za 50 odsto da spasi što se može, a neko će time upravljati bolje. Što se mi u Srbiji libimo toga, što mislimo da svi treba da prežive tržišnu privredu“, naglašava Ljubodrag Savić.