Privreda Srbije ne može tako brzo i lako da se deevroizuje

I banke u Srbiji su se munjevito prilagodile novonastaloj situaciji jer su time snizile rashode po osnovu kamata stvarajući osnovu za ostvarivanje znatno većeg profita. Nasuprot tome, tempo pada kamatnih stopa bio je znatno sporiji kad je reč o kreditima što ukazuje na to da građani Srbije, uprkos neviđenoj ekspanzivnoj monetarnoj politici ECB-a, plaćaju znatno višu cenu kredita što, inače, ne bi bio slučaj da u strukturi bankarskog sektora ne dominiraju strane banke koje pokrivaju gotovo 80 odsto srpskog tržišta. Druga dimenzija tog svojevrsnog fenomena leži u činjenici da potencijalne štediše nemaju gotovo nikakvu alternativu kad je štednja u pitanju. Retko ko razmišlja o ulaganjima u nekretnine, a još manje o trgovanju na berzu. Treba, takođe, naglasiti da većinu štediša čine oni sa malim ulozima koji predstavljaju nešto što se zove zlatna rezerva, ili rezerva za „crne dane“. Pritom, štednja u evrima dominira jer građani ne žele da se opterećuju time da li će, u uslovima tzv. prljavo plivajućeg deviznog kursa, dinar da depresira, ili da apresira, i koliko dugo će to trajati. Zanimljivo je da je većina štediša koji su oročavali svoje uloge kad su kamate bile stimulativne, po isteku tog roka, transferisali svoje uloge u depozite po viđenju – kaže u razgovoru za Danas Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Analitičari Narodne banke Srbije, reklo bi se s ponosom, ističu da je štednja u dinarima od 2012. utrostručena, preciznije rečeno, porasla je za 37,3 milijarde, i da su efekti dinarizacije vidljivi. Kakve su Vaše procene u vezi s tim?

– Moja prognoza bazirana je na činjenici da privreda Srbije ne može tako brzo i lako da se deevroizuje. U tom kontekstu posmatrano sva obećanja u vezi sa relativno brzom dinarizacijom su potpuno neutemeljena. Empirijska istraživanja ukazuju na to. Pomenuću primer Hrvatske koja uprkos decenijskom fiksnom kursu kune prema konvertibilnim valutama, ima visok stepen evroizacije, u zavisnosti od toga koji se segment bankarskog poslovanja posmatra. Kod kreditnih poslova iznosi oko 70 odsto, a kod oročenih i štednih depozita čak 80 odsto. Prema tome, ako jedna država sa fiksnim kursom ima tako visok nivo evroizacije to samo govori u prilog konstataciji da je reč o mukotrpnom procesu koji traje znatno duže od uzroka koji su doveli do takve situacije. Osim toga, većina građana Srbije još nije spremna da se upuste u tu vrstu rizika. Čak i da dinar apresira u dužem periodu i da su dinarske kamate stimulativnije oni ne žele da se upuštaju u tu avanturu. Da ne govorim o tome da se u Srbiji primenjuje režim tzv. prljavog plivajućeg kursa koji dodatno tera štediše, pre svega one male, a većina je takvih, da svoju ušteđevinu čuvaju u evrima.

Dakle, moglo bi se reći da građani i dalje više veruju evru nego dinaru. O tome, čini se, najbolje svedoči obim devizne štednje koja je premašila 9,8 milijardi evra, nasuprot skromnih 57,1 milijarda u dinarima, što je manje od pet odsto ukupne štednje.

– To je najbolji dokaz da građani više veruju evru nego dinaru. Doduše, ako se ima u vidu da je dinarska štednja nekada iznosila samo dva odsto ukupne štednje, skok na pet odsto jeste pomak, ali to je još uvek minorno u odnosu na 95 odsto devizne štednje. Ovo je još jedan od dokaza kako se sporo vraća poverenje građana u institucije sistema koje bi trebalo da vode ličnosti od integriteta. Primer koji najbolje ilustruje ovu priču jeste Poljska čija je privreda najmanje evroizovana i gde je najniži procenat svih transakcija koje se obavljaju u stranim valutama. Jednostavno, nacionalna valuta – zlot, je neprikosnovena. I to uprkos činjenici da je režim deviznog kursa slobodno plivajući. Poverenje u ključne institucije sistema, pa i u centralnu banku, učinilo je da Poljaci najviše veruju domaćoj valuti. Udeo deviznih oročenih i štednih depozita u ukupnim depozitima iznosi svega pet odsto.

U razvijenim državama srednja klasa čini okosnicu štednje. Kakva je situacija u Srbiji imajući u vidu da je, godinama „ruiniran“ srednji sloj stanovništva, gotovo nestao sa scene?

– Nesporno je da je srednji stalež uništen u vreme hiperinflacije i naročito u periodu skaradnih privatizacija koje su omogućile pojedinim ljudima da, zahvaljujući insajderskim informacijama i špekulativnim aktivnostima, na najjeftiniji mogući način dođu do vredne imovine i da se obogate. Istovremeno, odvijao se proces pauperizacije srednjeg sloja stanovništva, koji se uglavnom vezuje za zaposlene u prosveti, zdravstvu, javnim službama… Da je reč o visokom stepenu raslojavanja, koji se u prethodnih dvadeset godina dogodio, u to se možemo uveriti na svakom koraku. Dakle srednji sloj, koji je nosilac stabilnosti i razvoja društva, mada u nekom trenutku može da bude i retrosnaga, gotovo je nestao. Kod nas je dugo na sceni klijentelistički, a ja bih rekao „burazerski“, kapitalizam koji je, između ostalog, doneo i praksu da se preko parlamentarnih stranaka kreira zakonska regulativa po meri pojedinih interesnih grupa.

Prema podacima NBS čak 80,6 odsto partija devizne štednje čine iznosi do 500 evra, ali se na tim depozitima nalazi samo jedan odsto ukupnog iznosa štednje u stranoj valuti. Slična je situacija i sa dinarskom štednjom gde je iznos čak 90 odsto štednih uloga manji od 10.000 dinara. Gde su se „izgubile“ krupne štediše?

– Velike štediše dobro su iskoristile period ekstremno visokih kamata koje su banke u Srbiji u jednom periodu pre poslednje krize nudile, tada je registrovan i priliv depozita iz okolnih zemalja. Ali kada su kamate na štedne uloge drastično pale, te štediše su svoj kapital preusmerile u nekretnine, ulažući novac u kupovinu nekretnina, odnosno stambenog i komercijalnog prostora na atraktivnim lokacijama. Ima i onih koji su odlučili da se isele u inostranstvo i da tamo, po povoljnim cenama, kupe nekretnine. Procenili su da im se to više isplati nego da ulažu na Beogradskoj berzi, koja je u međuvremenu potpuno ruinirana. Ilustracije radi, sedmodnevni promet, ostvaren u periodu od 8. do 12. oktobra 2018, iznosio je skromnih 12,9 miliona evra, uz dominaciju državnih obveznica, što je u poređenju sa prometom na berzama u okruženju, takoreći, simbolično. To je, inače, cena koja se plaća zbog zloupotrebe berze u procesu privatizacije, što je urađeno smišljeno i u nameri da se kroz berzanski mehanizam izvrši redistribucija dohotka i bogatstva. Berza ne sme da se koristi za takve malverzacije, a da se za to ne plati cena. I mi je sada plaćamo. Važno je naglasiti da berzanske indekse treba negovati, odnosno održavati tržište kapitala u aktivnom stanju kako bi se kasnije, kad se za to ukaže potreba, izvršila mobilizacija kapitala preko, recimo, tržišta korporativnih obveznica. To više nije moguće uraditi jer je izgubljeno poverenje u berzu. Kao pozitivan primer pomenuću Varšavsku berzu koja neguje kult pouzdanosti i transparentnosti. Jedan od dokaza za to je podatak da među 500 najvećih kompanija iz Centralne i Istočne Evrope, čijim se akcijama trguje na berzi, dominantnu poziciju zauzimaju poljske kompanije (njih 175 je na listingu berze, na kraju 2017). I ako me pitate kad ćemo mi da uhvatimo korak sa Varšavskom berzom, moj odgovor je – nikada. Jer, ovde je ključna reč poverenje koje je, očigledno, u našem slučaju izgubljeno. Dovoljno je reći da je na kraju 2017. na listingu Beogradske berze bilo samo 10 kompanija. Iza Srbije su bile samo Estonija i Letonija.

Polazeći od one narodne: „koga su zmije ujedale i guštera se plaši“, odnosno od loših iskustava sa štednjom iz devedesetih godina prošlog veka, imaju li građani Srbije razloga da strahuju za svoje štedne uloge?

– Mene ne čudi da građani, uprkos velikom broju stranih banaka čije su centrale negde u inostranstvu, i dalje imaju neku vrstu podozrenja kad je štednja u pitanju. S druge strane, imajući u vidu sve lomove koje bankarski sektor doživeo, vlasti u Srbiji nikako ne bi smele čak ni da pomisle da u slučaju eventualnog stečaja neke banke dovedu pitanje štednju građana. Zato što bi u tom slučaju panika i domino efekat, koji bi neminovno usledio, potpuno urušili krhki finansijski sistem. Prema tome, ne sme se hazardirati jer bi implikacije po finansijski sistem države bile nesagledive, a cena bi bila previsoka i izražena, između ostalog, i kroz odliv kapitala. Setimo se samo krize u Grčkoj kada su banke bile zatvorene, a podizanje depozita ograničeno.

Zakonom je precizirano da država, u slučaju bankrota banke, garantuje za uloge do 50.000 evra. Kako se došlo do tog iznosa i koliko je primeren našoj ekonomskoj situaciji?

– Mislim da je to neprimereno visok iznos a posledica je regulative koju smo prepisali od Evropske unije nakon izbijanja svetske krize 2008. Pritom niko nije razmišljao o tome da je bruto društveni proizvod (per capita) u Srbiji bio manji od 5.000 evra (u 2017. iznosio je 5.200 evra), odnosno više od deset puta manji od garantovanog iznosa štednje. Država je prihvatila ogromnu obavezu, ali uprkos tome ne bi, ni po koju cenu, smela da hazardira. Podsetiću na primer Univerzal banke kada je Agencija za osiguranje depozita morala da isplate sve štediše, po cenu i da se zaduži. Ja se zalažem za zaštitu malih štediša, dok bi oni veliki trebalo sami da podnesu rizik pogrešno izabrane banke. Smatram, takođe, da bi banke koje su natprosečno kapitalizovane i sigurne, trebalo da plaćaju manju rizičnu premiju, dok za one druge koje se kreću oko proseka, ili se približavaju zakonom utvrđenom minimumu od 12 odsto, ta skala trebalo progresivno da se uveća, kako bi se vlasnici i menadžment te banke upozorili da se ozbiljnije bave upravljanjem rizicima i kapitalom.

Zalažete se za režim slobodno plivajućeg kursa dinara i tvrdite da NBS, godinama unazad, primenjuje „prljavo fluktirajući kurs“, upadajući tako u začarani krug iz koga se teško izlazi. Zašto mislite da je to loša opcija za ekonomiju Srbije?

– Želim da naglasim da me je globalna kriza još jednom, kao istraživača, učvrstila u uverenju da sam bio u pravu. Podsetiću da raste broj zemalja koje su prešle na režim slobodno plivajućeg kursa, jer su njihove monetarne vlasti uvidele da su one države koje primenjuju taj režim lakše podnele udare krize, pre svega zato što je zahvaljujući tom režimu predupređeno zaduživanje ne samo domaćinstava, već i kompanija i države a sve to zbog straha da bi, ako dođe do depresijacije nacionalne valute, mogli da bankrotiraju. Reč je o režimu kursa koji podrazumeva da su intervencije države, odnosno centralne banke, veoma retke, i tačno je utvrđeno da se to može dogoditi samo u slučaju nekih ekscesnih situacija. U takvim uslovima se decenijski neguje nešto što se zove izvozna funkcija nacionalne ekonomije. To praktično znači da se tim režimom, de facto, favorizuju izvoznici, ali to se ne radi administrativnim merama, već tržišnim mehanizmima. U svakom slučaju fiksni kurs nije najbolja opcija, kako to tvrde čak i neke moje kolege profesori, navodeći tako vodu na krug tajkuna koji su najviše profitirali na uvozu, što je već viđeno. A da je na sceni bio režim slobodnog plivajućeg kursa to se ne bi dogodilo. Nesporno je i to da su posle krize najviše štete pretrpele ekonomije zemalja sa fiksnim kursom i one koje nisu imale monetarni suverenitet, već su bile vezane za evro, ili za valute zemalja koje su se suočile sa dubokom krizom.

Slažete li se s konstatacijom da je za ekonomiju najbolje da se štednja investira u izvozni sektor i to pre svega onaj koji koristi domaće repromaterijale?

– Sve investicije, baš kao i sve ono što država čini kako bi se stvorio povoljniji ambijent za favorizovanje izvoznika, dobro su došle. Jer maloj i otvorenoj ekonomiji, kakva je srpska, samo izvoz, a ne domaća potrošnja, može da bude propulzivna snaga. Značajnu ulogu mogu da odigraju i ulaganja u infrastrukturne projekte, ali dugoročno posmatrano, najbrži privredni rast, koji je održiv, moguće je ostvariti ulaganjima u izvozni sektor.

Činjenica je da je tržište u Srbiji bankocentrično, ali šta se desilo sa tržištem hartija od vrednosti. Šta se građanima Srbije nudi kao alternativa za ulaganje viška novca?

– To nije sporno i Srbija mora da se pomiri s tom činjenicom. Mi smo u tranziciju ušli na talasu neoliberalizma i Vašingtonskog konsenzusa a krajnji ishod je da čak 80 odsto domaćeg tržišta kontrolišu strane banke. U međuvremenu su uništene četiri velike srpske banke čiji stečaj, gle apsurda, još nije okončan. Nasuprot tome, neke države, poput Poljske, koje su na vreme shvatile loše strane tog procesa, uspele su da se bezbolnije uhvate u koštac sa izazovima tranzicije. Početkom 90-ih najveće banke su uspešno restrukturirane i privatizovane. Kupci su bili uglavnom strane banke. Međutim, nakon krize 2008. godine sastavni deo strategije vlade je smanjenje udela stranog vlasništva u privredi, pa je udeo stranih banaka u bankarskom sektoru Poljske smanjen sa 63 odsto, koliko je iznosio u 2012, na 48 odsto na kraju 2016. Time je poljska privreda postala još manje ranjiva na spoljne šokove u slučaju izbijanja nove krize. Dakle, monetarni suverenitet i natpolovičan udeo domaćih banaka u bankarskom sektoru su dva snažna odbrambena štita nacionalne privrede od svih nepredviđenih šokova, u uslovima mogućih velikih geopolitičkih poremećaja u svetu, praćenih valutnim i carinskim ratovima.

U začaranom krugu „prljavo fluktirajućeg kursa“

Tvrdite da bi primena slobodno plivajućeg kursa sprečila stanovništvo da se prekomerno zadužuje. Da li su građani Srbije prezaduženi?

– Da. Mnogi građani su prezaduženi i na ivici bankrota, a nije zanemarljiv ni broj preduzeća koja su se, verovatno vođena logikom iz ne tako davne prošlosti da će država intervenisati, prezadužila i to po astronomski visokim kamatama. I jedni i drugi, zahvaljujući stabilnom kursu, lakše servisiraju svoje obaveze. Svojom politikom kursa NBS, praktično, štiti dužnike. I ponovu ću, kao pozitivan primer, navesti Poljsku koja je posle izbijanja globalne krize 2008. zabeležila pozitivne stope rasta realnog BDP-a ( 2,8 odsto u 2009. i 3,6 odsto u 2010), a jedan od razloga za to je što su na bazi slobodnog plivajućeg kursa zlota, koji se primenjuje više od 15 godina, njihovi izvoznici bili maksimalno motivisani da izvoze. Važan je, takođe, i kontinuitet u vođenju monetarne politike, što za razliku od Poljske, kod nas, nažalost, nije slučaj. Ja se nadam da ćemo u jednom trenutku uspeti da pronađemo izlaz iz tog začaranog kruga.

Preporuka štedišama

Nesporno je da građani najviše štede u evrima. Da li to znači da je evro najsigurnija valuta koju biste i Vi preporučili potencijalnim štedišama?

– Ovu preporuku upućujem pre svega malim štedišama koje savetujem da svoju ušteđevinu drže u evrima. Utoliko pre što je na ovim prostorima evro supstitut za dinar. Sve se izražava u evrima, počev od kupovine nekretnina do dugova nominovanih u evropskoj valuti. Imajući to u vidu, moglo bi se reći da je očekivana reakcija građana sa malim štednim ulozima da svoje poverenje ukažu evropskoj valuti. To je, zapravo, nastavak tradicije kada je sudbina privrede, pa i građana, bila vezana za nemačku marku. Sada smo vezani za evro i politiku Evropske centralne banke. Tu su i doznake koje su veoma važne za srpske prilike, s obzirom na to da „peglaju“ deficit spoljnotrgovinskog bilansa, i uglavnom stižu u evrima, nešto manje u američkim dolarima i švajcarskim francima. Kad je reč o onoj drugoj kategoriji ljudi, koji raspolažu većim sumama novca i spremni su na hazard, oni mogu da „zaigraju“ i na kartu intervalutarnih promena.