Foto FoNet Aleksandar BardaRasprava o rebalansu budžeta za ovu godinu jednim dobrim delom svela se na prepucavanje oko toga kakva je ekonomska politika bila 2000-ih dok je na vlasti bila današnja opozicija, a kako od 2012. godine od kada je na vlasti tadašnja opozicija.
Činjenica da danas u vlasti, na visokim izvršnim pozicijama, ima nemali broj onih koji su i 2000-ih učestvovali u vođenju zemlje, nekako se sklanja u stranu, jer, razumljivo, nije preterano popularna.
Jedan od tih koji je početkom 2000-ih bio veoma visoko pozicioniran u Agenciji za privatizaciju je i današnji ministar finansija i potpredsednik Vlade Siniša Mali, tvorac budžeta, samim tim i najnapadanija ličnost tokom ove rasprave.
On je na jednoj od rasprava u Skupštini saopštio da Srbija u prvoj polovini ove godine ima drugu po veličini stopu rasta BDP-a u Evropi.
On je poručio da je ova sada stopa rasta, s obzirom da „smo krenuli u visoke stope rasta od 2019. godine, uprkos koroni i drugim izazovima- stabilna i dugoročna“.
Ond se osvrnuo na period kada su na vlasti bili „oni“, pa je ocenio da su sada stope rasta održive, „za razliku od stopa rasta iz 2000-ih, kada je jedne godine zbog visokuh priliva od privatizacije bila veća stopa rasta, pa sledeće godine to padne. Rast nije bio rezultat dugoročne strategije rasta ili ekonomske politike vlade, već ako se nešto desi, kao na primer prodaja Mobtela. Da vas podsetim vi ste prodali Naftnu industriju Srbije za samo 400 miliona evra“, poručio je Mali sadašnjoj opoziciji, u kojoj su mnogi koji 2000-ih nisu bili vlast, za razliku od mnogih iz sadašnje vlasti koji tada jesu bili na vlasti.
„Ovo sada je održiv rast, zasnovan na domaćoj tražnji, na porastu plata, penzija, minimalne zarade“, zaključio je ministar finansija.
Koliko god komplikovano bilo to ko je bio, a ko je sada na vlasti, brojke su nešto jednostavnije.
Ako pogledamo period od 2000. godine zaključno sa 2012. godinom, što je period između dve vlasti SPS-a i Srpske radikalne stranke i sada njenog derivata Srpske napredne stranke i opet SPS-a, ukupan kumulativni realni rast BDP-a iznosio je 60 odsto.
To je prosečan godišnji rast od oko četiri odsto.
S druge strane, od 2012. zaključno sa 2024. godinom, računajući projektovanih rast od 3,8 odsto Ministarstva finansija, ukupan realni rast BDP-a iznosio je 38 odsto, odnosno oko 2,75 odsto godišnje u proseku.
Ipak, stope rasta ne vrede mnogo bez objašnjenja konteksta i okolnosti koje su do njih dovele.
Period posle 2000. godine bio je turbulentan i mnogima je taj ekonomski model ostao primer lošeg upravljanja ekonomijom.
Ekonomista Saša Đogović to vreme kada je obavljena masovna privatizacija naziva „kazino ekonomijom“.
„Mi smo izašli iz devedesetih sa devastiranom i ekonomijom i društvom. Tokom 2000-ih imali smo privatizaciju, a novac je išao u potrošnju, u povećanje plata i penzija. Malo je investicija bilo u tom periodu. To je kazino ekonomija“, napominje Đogović.
Onda je 2008. godine izbila svetska ekonomska kriza ili kako su joj tepali „SEKA“. Najveća kriza od Velike recesije 1920-ih godina prošlog veka.
„Mi smo je dočekali u procesu deindustrijalizacije. Preduzeća koja nisu mogla da nađu kupca prepuštena su sami sebi. Te 2008. godine napravljena je vlada, a Tadić je pristao na ucenu PUPS-a da se povećaju penzije. Zaduživali smo se po visokim kamatnim stopama da bismo isplatili budžetske korisnike“, priseća se Đogović.
Ali, nisu 2000-te samo to. Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ukazuje i da je tada sprovedeno mnogo reformi i postavljeni temelji koji i danas doprinose privrednom rastu.
„Posle 2000-e imali smo visoke stope raste i zbog niske osnovice iz devedesetih. Ali tada je uspostavljena makroekonomska stabilnost prvi put posle dugo vremena. Mi smo pre toga imali godišnje inflacije po 50 odsto, imali smo hiperinflaciju… Zemlja je otvorena prma svetu, uspostavili smo trgovinu sa regionom i Evropskom unijom. Sprovedene su mnoge reforme koje i danas pozitivno deluju. Čak je i ta privatizacija koju danas svi kritikuju ima stopu uspešnosti sličnu kao u drugim zemljama Istočne Evrope. Pripisuje se tom vremenu velika nezaposlenost, ali pitanje je da li su ti ljudi u druptvenim preduzećima bili stvarno zaposleni ili su odavno izgubili posao, a samo se vodili da rade u firmama“, podseća Arsić.
Onda se na izborima 2012. godine, koja je inače završila u recesiji, menja vlast.
Đogović ističe da je bilo očigledno da mora da se uđe u sporazum sa MMF-om i da se smanjuju penzije, što se i desilo.
„Imali smo fiskalnu konsolidaciju od 2014. godine i niske stope rasta u tom periodu. Ali treba reći i da smo imali 2014. poplave (recesiona godina), pa onda kovid 2020, pa rat u Ukrajini i energetsku krizu 2022. godine. Mi sada imamo održiv rast, mada rast od 2,5 odsto u 2022. i 2023. nije visok. Ako ove godine bude 3,8 odsto, to je već dobro, ali zemlji na ovom nivou razvoja potrebne su stope rasta od pet, šest odsto“, ocenjuje Đogović.
Za to su nam potrebne domaće investicije, a njih nema zbog deficita institucija, sumnje na korupciju.
„Zbog tog deficita institucija nema ni više investicija iz dijaspore, jer su ljudi tamo navikli da budu pravila igre ista za sve, pa imaju otklon od ovog tržišta“, napominje Đogović dodajući da je uz objektivne okolnosti ovo limitiralo naš rast.
On ističe i da od 2021. godine imamo održiv rast zasnovan na javnim investicijama koje će ove godine dostići rekordnih osam odsto BDP-a, mada ostaje upitan izbor projekata s obzirom na neproduktivne investicije kao što su „rafali“ ili Nacionalni stadion koji će uticati na BDP dok se gradi, ali je pitanje održivosti posle toga.
Arsić ističe da je period od 2012. do 2018. obeležio jako spor privredni rast.
„Poslednje četiri godine je znatno bolji rezultat. Možda tih 2,5 ili 3,5 odsto nije visoko, ali je bolje od većeg dela evropskih zemalja. Poslednjih godina slab je i privredni rast u Evropi, pa smo mi među zemljama sa višim rastom“, ocenjuje Arsić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
