Procenjena vrednost oko 302 miliona dinara

Najznačajniju imovinu „Irisa“ kao stečajnog dužnika, čine proizvodno poslovni kompleks (objekti, zalihe i oprema) u Valterovoj ulici i prodajno-magacinski i stambeni prostor u ulici Sandžačkih brigada. Procenjena vrednost je 301 milion i 985 hiljada dinara.

Zainteresovani mogu uplatiti depozit od nešto više od 60 miliona dinara do 26. septembra. Ponude se dostavljaju na adresu Agencije za licenciranje stečajnih upravnika do 3. oktobra , kada će u 12 sati biti i otvaranje pristiglih ponuda. Stečajni upravnik dužan je da prihvati najvišu dostavljenu ponudu, ukoliko je iznad 50 odsto procenjene vrednosti ove imovine. Ako je najviša ponuda manja od 50 odsto, pre prihvatanja takve ponude potrebna je saglasnost Odbora poverilaca.

A „Iris“ je bio čuvena „fabrika na prijepoljskom korzou“. Pre desetak godina, posle mnoštva socijalnih programa, Fabrika konfekcije „Iris“ prodata je i ovo je prilika da se podsetimo kako je nastala i nestala. Sve je počelo 1948. godine sa mešovitim preduzećem Sreskog saveza zemljoradničkih zadruga koje je 1955. godine dobilo naziv „Zadrugar“. „Zadrugar“ je bio čuven po otkupu ćilima i serdžada. Plasman ovih rukotvorina bio je izvrstan na zapadnom tržištu. Ovo trgovinsko preduzeće osnovaće u maju 1958. godine pogon za izradu konfekcije, to jest „svih vrsta muškog, ženskog i dečjeg rublja“ ali i jorgana. Tako se „Iris“ rodio na mestu male krojačke radionice sa 14 zaposlenih i 12 šivaćih mašina.

Deset godina posle osnivanja ,“Iris“ umesto 14 ima 600 radnika. Bila je to prva fabrika i prvi objekat u Sandžaku, kako osta zapisano, koji je imao lift i neonsku reklamu. A 1968. godine više od 40 odsto proizvodnje „Iris“ izvozi u Ameriku, Zapadnu Nemačku, Belgiju, Čehoslovačku, Sovjetski Savez, Burmu. Bila je to jedna od 400 fabrika u onoj zemlji koja je proizvodila slične proizvode. Prosek starosti zaposlenih u „Irisu“ bio je samo 25 godina. Opštinsko rukovodstvo tada je govorilo da je „Iris“ „utočište za žene i da je mnogo doprineo afirmaciji žena“. Prijepoljska Skupština opštine bila je i tada više muška. Ali „po ključu“ (ravnopravnost polova ili današnja rodna ravnopravnost) morale su da se izaberu među delegate i tri drugarice. I sve tri su bile baš iz „Irisa“.

Srušen još po neki stari han na glavnoj ulici (kome to treba) da bi se proširila fabrika u srcu grada, iako se već naziralo da kriza „grize“. Deset godina kasnije „Iris“ je raspisao konkurs za 20 kvalifikovanih i 20 radnika bez kvalifikacije. Prijavilo se čak 570 kandidata. Možda je jedan roditelj to dobro objasnio:“Ima moje dete od čega da živi na selu, ali ako se ne zaposli u gradu neće je niko, ne može da se uda“. Bila je 1979. godina. U osamdesete se ušlo sa još većim ambicijama. Otvoren je pogon za izradu dugmadi u Brodarevu. Bila je to jedna od najgorih investicija, sa nepovoljnim kreditima koji su fabriku stavili u dugove i ubrzali njeno propadanje. Počinjali su štrajkovi, obustave rade, prozivanja direktora i šefova. Bilo je teško slušati kako se plate ne primaju mesecima. Mašine iz fabrike u srcu grada su bivale sve tiše. Devedesetih, reprezentativni prostor ustupljen je za – tombolu. Godinama je odjekivao monotoni glas koji je čitao brojeve onima koji su se još nadali jedino u sreću sa srećki. Onda je i to utihnulo.

„Iris“ je „privatizovan“ pre desetak godina, ali se mašine ponovo čule nisu. Umesto mašina, u prostranu halu uselila se, ironije li – Kineska robna kuća.