Prof. Aleksandar Jovović: Rat u Ukrajini ne može zaustaviti niti preokrenuti energetsku tranziciju

Prof. dr Aleksandar Jovović rukovodilac je Centra za procesnu tehniku i zaštitu životne sredine Mašinskog fakulteta i jedan od osnivača Akreditovane laboratorije za procesnu tehniku, energetsku efikasnost i zaštitu životne sredine.

Portal Klima101 imao je priliku da sa njim porazgovara o tome kako je naša zemlja koristila obnovljive izvore još sedamdesetih godina prošlog veka kada se oni nisu ni zvali obnovljivi, zbog čega je onda u proizvodnji struje krenula put uglja i zašto treba što pre da ga napusti.

Profesor Jovović nam je otkrio i razlog što srpski EPS nije malo više nalik modernoj kompaniji poput češkog ČEZ-a i po čemu naša elektroprivreda podseća na francusku.

Koliko bi energetska tranzicija koštala Srbiju, a koliko bi je koštalo dalje nečinjenje, subvencionisanje prljavih tehnologija i oslanjanje na ugalj kao primarni energent?

Ovo pitanje implicira da postoje nekakvi dokumenti i studije koji su se bavili tim proračunima. Jedini dokument je radna verzija Strategije niskougljeničnog razvoja koja nije usvojena. Tada se pokazalo da je nedelovanje u smislu bilo kakvih promena, ali najviše u energetici, najskuplja opcija. U periodu od 2020. do 2050, u zavisnosti od različitih scenarija razvoja i smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, Srbija bi potrošila šezdesetak milijardi do 110 milijardi evra.

Proračuni su pokazali da je za Srbiju najskuplji scenario ako prilikom donošenja strateških odluka ignoriše troškove vezane za klimatske promene, što vodi rastu emisija. Nedelovanje bi koštalo još više, tj. preko 110 milijardi evra. Najveći deo troškova u svim scenarijima razvoja odnosi se na energetski sektor, i to na proizvodnju energije, a njih prate drugi sektori (stambeni, institucionalni i poslovni) i energetski troškovi u proizvodnoj industriji i građevinarstvu. Troškovi u sektoru industrijskih postrojenja, poljoprivrede, šumarstva i otpada i otpadnih voda su zanemarljivi u odnosu na prethodne sektore. Sa povećanjem ambicija neki troškovi postaju manji, zbog smanjenja emisije CO2, dok se, opet, drugi povećavaju usled primene složenijih tehničkih mera.

Brojke su se od trenutka izrade Strategije niskougljeničnog razvoja do danas promenile u mnogo čemu, npr. zbog cene energije i ugljenika u Sistemu trgovine emisijama Evropske unije, ali ostaje činjenica da je jeftinije da se uradi bilo šta nego da se ne uradi ništa.

Prema proračunima Oksfordove onlajn publikacije Our World in Data, Srbija je u 2020. imala najveću proizvodnju električne energije iz uglja po glavi stanovnika u Evropi. Šta ovaj podatak znači za običnog građanina, a šta bi trebalo da znači za donosioce odluka?

Razvoj i potrošnja uglja na Balkanu su vrlo zanimljivi. Do sedamdesetih godina prošlog veka Srbija, kao ni mnoge zemlje Balkana, nije bila ugljarska, već je koristila pretežno obnovljive izvore, koji se tada nisu ni zvali obnovljivi. Razvojni programi tada se menjaju i dolazi vreme uglja, Kostolca, Kolubare i Kosova. Danas 70% sistema za proizvodnju električne energije u našoj zemlji počiva na uglju, a potom slede hidroelektrane. Vetroenergija sada učestvuje u elektroenergetskom sistemu u sve većem procentu i veoma malo solara.

Stanovnici iz zemalja Evropske unije imaju delimično ili više razvijenu svest o tome da je proizvodnja struje iz uglja možda jeftinija u smislu troškova proizvodnje, ali da su zdravstveni uticaji i posledice po klimu toliko veliki da je potrebno izaći iz uglja.

Građani Italije, Nemačke i drugih zemalja su tužili sopstvenu zemlju zbog nedovoljne borbe protiv klimatskih promena. Poslednjih godina mnoge akcije postoje i kod nas npr. protesti protiv zagađenja vazduha, što znači da ljudi postaju sve svesniji. Ali tu je drugi problem koji se zove cena.

U zemljama Evropske unije je viši standard i ljudi mogu da prihvate troškove. U siromašnim državama kao što je naša, ili kao što su zemlje Afrike i Azije, ne možete da očekujete da se građani nose sa eksternalijama. Preko milion ljudi u Srbiji živi na granici siromaštva. A više od 20 godina se ne ulazi se u rešavanje problema zvanog energetski sistem.

Dešavanja od prošle zime su u javnosti ogolila problem niskog kvaliteta domaćeg uglja, koliko to utiče na funkcionisanje našeg energetskog sistema?

Elektroprivreda Srbije je ogroman i ozbiljan sistem sa velikim brojem zaposlenih. Čine ga hektari i hektari zemljišta gde ogromne mašine „glodari” skidaju sloj po sloj uglja, železničke kompozicije koje ugalj dovoze do termoelektrana, termoelektrane kao složeni procesni sistemi, deponije pepela. Ispitivanje rude se radi godinama unapred.

Već pre 10 godina istraživanje, koje je Mašinski fakultet radio u saradnji sa Energoprojektom i Rudarsko-geološkim fakultetom, pokazalo je da je ugalj sve lošiji i to ne samo zbog vlage pepela, već i količine sumpora. To ne znači da se u budućnosti neće doći do nekog boljeg.

Ipak, za održavanje sistema kao što je EPS potrebno je dosta sredstava i dug rad uz prenos znanja. Ljudi se penzionišu, a povrh toga mnogi stručni ljudi odlaze. Trebaju godine iskustva da se posao savlada, kao i neko ko će preneti znanje. Mi možemo odmah da odemo i da se zaposlimo u EPS-u, ali kako ćemo znati šta treba da radimo? Ovo je praćeno godinama neodgovarajućeg upravljanja sistemom.

Sve političke uprave su ubrzo shvatile da je to izvor ogromne količine novca, pa nisu od naše elektroprivrede pravile npr. češki ČEZ, ili sličnu modernu kompaniju. I za francusku elektroprivredu se priča da je familijarnog tipa, ali to nije izraženo kao kod nas jer ljudi pozicije dobijaju i zadržavaju na osnovu rada.

Puno tu problema ima ali zaista je veliko pitanje kako će se oni rešavati pogotovo imajući u vidu da se spoljno okruženje menja. Troškovi rastu, a mi smo u nespremnoj poziciji.

Međutim, poslednja dešavanja pokrenula su određene rekonstrukcije sistema. Trebaće vremena, ako ga uopšte više ima, s obzirom na to da se sada pikovi potrošnje beleže i tokom leta dok su pre bili karakteristični za zimu. U vreme moje mladosti dan od 35 stepeni u Beogradu je bio pojam, a danas se dešava da se spoji i do nedelju-dve sa temperaturama koje premašuju tu granicu. Sve je više žarkih ekstremnih perioda, a nema prelaznih perioda, i to se odražava i na potrošnju električne energije. Sušni periodi su sve veći, pa i hidroelektrane ostaju bez vode.

Kako ocenjujete da će rat u Ukrajini uticati na dalji razvoj srpske energetike?

Mi nemamo kontrolu nad time i ne možemo da utičemo ni na dobavljanje gasa preko te teritorije. Diverzifikacija na druga gasovita goriva je moguća, npr. američki ili neki sličan gas, ali je to rešenje dugoročno i ima svoju cenu. Sve je više u fokusu vodonik, o kome je još Žil Vern pisao kao o gorivu budućnosti.

Sigurno ste videli da se u nekim državama, u svetlu rata u Ukrajini, aktiviraju termoelektrane, ali to su državne rezerve koje zaista služe za ne-daj-bože. To ne znači njihov povratak na fosilna goriva.

Rat u Ukrajini može da utiče na brzinu energetske tranzicije, ali je ne može zaustaviti niti preokrenuti. Ovo više nije borba protiv klimatskih promena, to je bio okidač promena, sada je ovo tehnološka revolucija, i treba tako da se shvati.

Može li Srbija da smanji svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte i ispuni obaveze propisane Pariskim sporazumom?

Srbija se vrlo neodgovorno ponaša. Na početku smo bili među prvih deset zemalja koje su podnele Nacionalno utvrđene doprinose (NDC). Sada se nalazimo u situaciji da nismo predali Unapređeni NDC, Nacionalni izveštaj/komunikaciju, dvogodišnji unapređeni izveštaj, kao ni odavno uradjenu Strategiju niskougljeničnog razvoja. Evropska unija je obezbedila novac i to je urađeno, ali nije predato, što je neodgovorno i može nam se prigovoriti da smo pare bacilli. Nismo, iz ovih dokumenata se dosta naučilo, ali je bruka za državu u međunarodnim okvirima ipak vidljiva.

Strategija niskougljeničnog razvoja, koja nije usvojena, govorila je o smanjenju emisija za 13,2% u 2030. u odnosu na 2010. godinu. U momentu izrade ciljevi su izgledali visoki, ali su danas naši planovi i ambicije veoma niske u poređenju sa Evropom koja teži karbonskoj neutralnosti do sredine veka.

Prema nekim dokumentima mi se bližimo karbonskoj neutralnosti do 2050. godine, ali uz obavezno zatvaranje postrojenja na fosilna goriva i druge mere smanjenja emisije.

Ono što treba da uzmemo u obzir jeste da smo mi zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji – iako nismo još zvanično članica, mi želimo to da budemo. Evropska unija nije pozvala nas da joj se pridružimo, već mi hoćemo da budemo njen deo. Od rata u Ukrajini preko proizvodnje uglja do trgovine malinama naše politike bi zato trebalo da budu usklađene sa evropskim.

I u krizi koju je izazvao rat u Ukrajini pokazalo se da izolovani sistemi ne funkcionišu, već je potrebna zajednica zemalja. Zahvaljujući tome se zemlje EU mnogo efikasnije bore sa nestašicama gasa i drugim problemima energetske krize.

Izvor: Klima 101