Profesor FON-a: Ljudi odlaze iz Srbije jer je struka izgubljena

Kao doktori nauka, on i supruga su se vratili u Beograd da pronađu posao, a njega je kao povratnika iz inostranstva privukla ideja da sazna što više o tome gde se nalaze i šta rade stručnjaci iz Srbije po celom svetu. Napravio je mrežu sa gotovo 8.000 doktora nauka i posle mnogo godina istraživanja na temu povezivanja ljudi u Srbiji sa dijasporom napisao je još jedan doktorat koji je i odbranio 2011. na Univerzitetu u Ljubljani. Istraživanje profesora FON-a i doktora mašinstva pokazalo je da je srpska dijaspora najbrojnija na zapadnoj i istočnoj obali SAD, ali i na granici SAD i Kanade, kao i u Zapadnoj Evropi. Poslednjih godina sve ih je više, napominje, u Kini, Rusiji i na Bliskom Istoku.

– Praktično više nema važnog dela sveta u kome nema Srba. Istraživanje je pokazalo i to da je nekada muškaraca bilo više, ali sada je sve više i žena stručnjaka među našima u inostranstvu. Tradicionalno, Srbi u dijaspori su bili inženjeri, a sada je sve više njih iz društveno-humanističkih nauka, što je dobro, jer društvenjacima je zastupanje uvek išlo bolje. Naravno, perjanica naše dijaspore u svetu su, ipak, IT i elektroinženjeri. Prilikom istraživanja došao sam i do podatka da je 71 odsto naših stručnjaka u svetu osnovne studije završilo u Srbiji.

Istraživanje Instituta za inovacije i razvoj pokazalo je da roditelje i državu košta 20.000 evra da iškoluju srednjoškolca i gotovo 55.000 evra za jednog lekara.

– Svako želi gotovog stručnjaka, ali to treba gledati kao na banku, stavite novac i dobijete kamatu. Ljudi odu iz Srbije i steknu neko znanje koje ovde možda nisu mogli, u smislu neke nadgradnje. Učestvujete u velikim projektima, sarađujete sa drugim ljudima. Šansa da se to nadoknadi postoji, kao kada oročite znanje. Da li će se fizički vratiti ili ostati tamo, je stvar njihovog izbora, ali bitno je da postoje ljudi sa kojima ćemo sarađivati. Jedan deo mog istraživanja odnosio se i na to kako neki ljudi vide ulogu države u toj saradnji. Vide je kao važnu, ali ne da ona bude upravljačko-komandna. Država treba da podstakne tu saradnju, da pruži logistiku.

Početkom godine Ministarstvo rada formiralo je tim za praćenje ekonomskih migracija. Očekujete li neke rezultate?

– Kada bih kritikovao samo sadašnju vlast onda ne bih bio iskren. Oni su možda najmanje kompetentni od svih dosadašnjih, ali i dosadašnje su imale šansu, ali nisu uradile ništa. Kada sam ja na kratko bio u Vladi 2007. takođe nije postojala volja da se nešto uradi. Svako od nas ima samo jednu majku, a Matica bi trebalo da bude ta majka koja nedeljom skuva ručak na koji dođu sva njena deca. Bez tog majčinog ručka teško je sve okupiti. Zato je država ta koja treba da skuva taj tradicionalni nedeljni ručak. i da pozove sve da dođu na njega. To je uloga države. Sve ove sadašnje akcije, kao i prethodne, vidim kao uzaludne, marketinške, kozmetičke.

Ekonomske migracije nije moguće zaustaviti.

– Nije moguće, ne možete sprečiti ljude da odu, za neke je dobro da odu, jer ako ste vi vrhunski mikrobiolog za vas je najbolje da vreme provedete u najboljoj svetskoj laboratoriji. Kao što vrhunski sportisti treba da igraju u najboljim svetskom klubovima. To ne znači da je ta osoba za Srbiju izgubljena i da treba da je se odreknemo i da u onom trenutku kada poželi da se vrati ne treba da je prihvatimo i pomognemo. Treba uvažavati one ljude koje ja zovem „čuvari plamena“ ljude koji su ostali ovde, da čuvaju I razvijaju ono što nam je ostalo, ali i „skupljače nektara“ koji idu po svetu i skupljaju znanje. Država treba da pomogne da te dve grupe ljudi sarađuju. Što je država manje vidljiva, to će rezultati biti bolji.

Iz Srbije u poslednje vreme ode prema nekim procenama najmanje 35.000 ljudi godišnje, ne samo visokoobrazovanih. Nezadovoljni su celim sistemom, koji ne funkcioniše.

– Pričam o visokoobrazovanim stručnjacima jer sam se njima bavio, ali da li znate šta znači izgubiti i dobrog fizioterapeuta, geometra ili dobrog alatničara. Alatničar pravi alate koji prave sve ostalo, ja sam mašinski inženjer i to su u našoj struci ljudi od kojih polazi mnogo toga. Nažalost, izgubili smo maju, ono od čega sve nastaje, a to su stari majstori, oni koji su na mlade prenosili svoje znanje. Kada sam počinjao najbolje savete sam dobijao od vršnjaka mog oca, toga nema više.

Plašite li se da može da nam se desi da ne ostane niko ko može da prenosi znanje?

– Desiće nam se u jednom trenutku da dotaknemo dno i tada, ako ne pre, ćemo morati da se osvestimo. Ljudi se pitaju kada. Ali shvatićemo da je vrag odneo šalu i da mora da se pronađe političko rešenje i zato pozivam sve stručne ljude da se uključe u politički život i uhvate u koštac sa onim što se događa. Ne plašim se samo zbog odliva mašinaca, biologa, filologa, već zbog struke. Zamiranjem struke mi ustvari gubimo onaj najdragoceniji deo društva koji pokreće sve. Struka je najvažnija i to je direktno vezano sa odlaskom ljudi. Odliv je pokazatelj gubitka struke, ljudi odlaze jer je struka izgubljena. Ne gubimo je odlaskom, nego smo je ovde uništili, a ljudi sada odlaze da bi je sačuvali. Ljudi ne odlaze samo zbog novca, već zbog toga što žele da se ostvare, a ovde to nije moguće u potpunosti. Meritokratija mora da se uspostavi umesto partokratije.

Imate li utisak da su ljudi devedesetih bežali iz ovih naših krajeva zbog rata sa idejom da se jednom vrate, a da sada odlaze razočarani sa željom da se nikad ne vrate?

– Nisam siguran kada ljudi odlaze koliko su svesni da odlaze u nepoznato, u svet koji je prilično otuđen, sa problemima sa kojima će se suočiti. Lično nikada nisam palio mostove za sobom, garantujem vam da će Srbija u jednom trenutku biti atraktivna, da će ljudi želeti da se vrate ili će im bit zanimljivo da ovde rade, a da ostanu da žive tamo gde su. Savet mladima je da odu u svet, niko ne treba da ih sprečava – samo da se ne odriču onoga što je njihovo. Država treba da pomogne, da ostavi prostor za saradnju, da im pomogne da se uklope kada se vrate. Mislim da su to vrlo sofisticirani politički procesi kojima treba da se bavi javna uprava, ali da trenutno sadašnja vlast nije sposobna da to uradi. To je filigranski posao, a oni su pokazali da ni mnogo manje sofisticirane stvari ne mogu da urade kako treba.

Sa istomišljenicima napravio GEPS

Profesor FON-a Jovan Filipović je posle 2000. sa istomišljenicima napravio i GEPS-Grupe za prosperitet Srbije koja okuplja naše stručnjake iz celog sveta. Svojevremeno je, kako kaže, važnost onoga što je radio prepoznao i Zoran Đinđić koji ga je dok je bio premijer pozvao da mu bude savetnik.

– Zanimalo ga je ko su ti ljudi, šta rade, koliko su vezani za Srbiju, kako bi mogli da pomognu. To je ogromno bogatstvo, ne kaže se uzalud nije bitno samo šta znaš već i koga znaš – ističe Filipović.

GEPS je početkom ove godine potpisao i sporazum o političkoj saradnji sa DSS-om, jer žele da se stručnjaci okupljeni u ovoj grupaciji uključe u rešavanje problema koji postoje u našoj zemlji.

Istraživanja pokazuju da bi polovina mladih do 30 godina napustila Srbiju. Kao profesor u stalnom ste kontaktu sa mladima, osluškujete li šta oni misle?

– To je višeslojan problem. S jedne strane mladi vide da struka izumire i to ih tera da odu, s druge, stvara se i psihoza, u smislu svi odlaze zašto bih ja ostao. Ima i jednog i drugog i jedno podgreva drugo, što je loše. Nedavno sam dao intervju za studentski časopis i na pitanje šta bi trebalo da rade, da li da odu, rekao da razmisle dobro da se konsultuju sa svima, roditeljima, babama, dedama, komšijama, da saslušaju sve i onda odluče. Da znaju zašto idu, da li idu zato što vide jasan cilj ili samo zato što svi idu. Bitno je da očuvaš ono što jesi. Njihovi motivi su pomešani, zbunjeni su i zato mora da se razgovara sa njima.