„Vučićeve brojke verovatnije deo političko-marketinške kampanje, nego pouzdane ekonomske analize“: Kako se došlo do fabrike električnih automobila i 16,5 odsto BDP-a?

Naime, planiran je čitav lanac vrednosti, od rudnika do fabrike električnih automobila, što bi u ukupnom zbiru, prema toj računici, donelo veliki rast našeg BDP-a.

Prema prikazanom slajdu, na kome je naveden uticaj lanca vrednosti litijuma na BDP u našoj zemlji, litijum karbonat doneo bi nam 0,7 milijardi evra u novcu, što bi predstavljalo 0,95 odsto BDP-a iz 2023. godine.

Ukoliko se na to doda i proizvodnja katoda, dela baterije za koji se koristi litijum, to bi onda iznosilo 1,4 milijarde evra, što bi bilo oko 2,06 odsto BDP-a.

Sledeća u tom lancu vrednosti bila bi proizvodnja baterija u Srbiji, pa bi ukupna vrednost toga bila 2,8 milijardi evra, što bi bio doprinos BDP-u Srbije od 3,97 odsto.

Na kraju lanca, nalaze se električna vozila, koja ukoliko bi se proizvodila u Srbiji, uz sve gore navedeno, donela bi 11,4 milijardi evra, što bi činilo 16,45 odsto BDP-a, predstavljeno je tablama u dvorištu vile Mir odakle se Vučić obratio.

Međutim, u govoru Vučić te podatke nije ni spomenuo, niti ih je pojasnio zbog čega su ostala otvorena pitanja kako se do ove računice došlo.

Ako pogledamo ranije proračune kompanije Rio Tinto, možemo videti da su ti podaci slični.

Prema njihovoj računici, direktan doprinos BDP-u Srbije samo od Projekta „Jadar“ iznosio bi oko 695 miliona evra godišnje.

Oni su dodali da bi indirektni uticaj doneo još 840 miliona evra, a dodatni uticaj još 360 miliona. Dakle, ukupno bi taj doprinos iznosio oko 1,9 milijardi evra.

Direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) Nemanja Šormaz za Danas kaže da je samo prva brojka koja se odnosi na litijum karbonat predstavljena u studiji ekonomskog uticaja koju je finansirao i objavio Rio Tinto.

„Druge brojke, koje obuhvataju proizvodnju katoda, baterija, i električnih automobila, nisu deo studije i do sada nisu bile dostupne niti poznate javnosti. S obzirom kako nezadrživo i eksponencijalno brojke rastu kod svakog dodatnog scenarija, verovatnije je da su deo političko-marketinške kampanje, nego pouzdane ekonomske analize“, smatra on.

Sve i da su deo ekonomske analize, kako dodaje, ona nije dostupna javnosti.

„Čim nije dostupna javnosti, to uglavnom znači da postoji razlog zbog kojeg se krije“, ukazuje Šormaz.

Kako on podseća, u studiji ekonomskog uticaja, Rio Tinto ukazuje da će ukupni prihodi od prodaje litijuma biti oko jedne milijarde evra, uz pretpostavku da će dugoročna cena litijuma u proseku biti 15.600 dolara po toni.

„Od tog iznosa, procenjuje se da će dodata vrednost biti oko 700 miliona evra, što čini manje od jedan odsto trenutnog BDP-a“, pojašnjava on.

On dodaje i da se 300 miliona evra, koji nisu deo dodate vrednosti, odnose na nabavku robe i usluga.

„Značajno je razumeti koji deo toga se odnosi na puki uvoz, a koji na dalje nabavke u domaćoj privredi. Takođe, ko će biti ti domaći dobavljači – novosnovane ili već osnažene firme bliske vlastima, ili se planiraju programi koji bi podržali istinske domaće porodične kompanije da se uključe u lanac vrednosti“, pita naš sagovornik.

Za planove za takve programe, kako kaže, nismo čuli.

„Kada takvi programi i priprema izostanu, uglavnom ide opravdanje da manje domaće firme i nije moguće uključiti zbog visokih i zahtevnih standarda“, smatra on.

Šormaz dodaje i da na radnu snagu otpada tek oko tri odsto prihoda, odnosno 30 miliona evra godišnje.

„Očekivana prosečna neto plata iznosila bi oko 1.000 evra. Nešto iznad trenutnog proseka i prosečne potrošačke korpe, a ispod prosečne plate koja se prognozira do momenta otvaranja rudnika i daleko ispod utiska o basnoslovnom bogaćenju kako se neretko može čuti u medijima“, naglašava on.

Dakle, kako objašnjava, najveći deo prihoda ostaje firmi u vidu profita pre oporezivanja.

„Potrebno je napomenuti da bi Rio Tinto, kao veliki ulagač, bio efektivno oslobođen plaćanja poreza na dobit u iznosu investicija koje napravi – paradoksalno, ali istinito, baš kao u slučaju Ziđina“, ukazuje Šormaz.

On napominje da bi u ekonomskom smislu rudnik svakako bio značajan.

„U kontekstu prihoda i dodate vrednosti, rudnik je značajan koliko i Ziđin, ali ni blizu značajan koliko EPS. Svetlosnim godinama udaljen od mogućnosti da značajno poveća BDP Srbije i Srbiju za deset godina lansira na nivo Slovačke i drugih srednje razvijenih EU zemalja, a i to smo imali priliku da čujemo u prethodnim obraćanjima“, navodi Šormaz.

Za rudnik litijuma je, kako pojašnjava, moguće praviti koliko-toliko razumne ekonomske prognoze.

„Preostali scenariji su, kako se pomeramo ka poslednjem, sve manje izvesni. Rudnik litijuma ne garantuje proizvodnju baterija u Srbiji, dok proizvodnja baterija još manje garantuje proizvodnju električnih automobila. Ne postoji zakonitost po kojoj se čitav lanac vrednosti locira oko sirovine, naprotiv. To su sve mogućnosti, a koliko izvesne, niko trenutno ne zna“, kaže naš sagovornik.

On podseća da se čak i sama automobilska industrija trenutno uzdržava od ogromnih investicija, koje bi joj zakucale budućnost za jednu vrstu tehnologije.

„Tako smo tokom 2023. mogli da čitamo da je Tojota gubitnik transformacije, da bi u 2024. sa hibridnim modelom bila pobednik. Šta 2025. nosi, nije lako predvideti, a kamoli sa sigurnošću tvrditi da će otvaranje rudnika litijuma u Srbiji locirati čitav niz proizvođača niz lanac vrednosti, sve do proizvođača automobila“, naglašava Šormaz.

Čak i kad bismo pretpostavili da se ta mogućnost ostvari, kako dodaje, predstavljena ekonomska računica nije do kraja jasna.

„Prikazana dodata vrednost od čak 8,5 milijardi evra godišnje, predviđala bi da ukupni prihodi fabrika električnih automobila budu i preko 40 ili 50 milijardi evra, odnosno da proizvodnja automobila u Srbiji značajno premaši cifru od jednog miliona i da Srbija pretekne Slovačku, te postane najveći proizvođač automobila na svetu po glavi stanovnika. Ambiciozan scenario“, zaključuje Šormaz.

I profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju FUTURA Božo Drašković smatra da ovako izneta računica nema potporu u činjenicama.

„Vučić se juče bavio propagandom, a propaganda ne obavezuje na utemeljenost i ozbiljnost“, ukazuje on.

Prema njegovom mišljenju, ovi podaci nisu relevantni.

„Čoveku njegovi saradnici, po njegovom nalogu, nacrtaju slajdove i to onda proglasi činjenicama“, navodi naš sagovornik.

Za iznošenje takvih podataka, kako smatra Drašković, potrebna je ozbiljna studija.

„Proračun uticaja pojedinih činilaca na ekonomske aktivnosti predstavlja ozbiljnu i temeljitu analizu svih relevantnih faktora. To ovde u Vučićevim slikovnicama nemamo“, ukazuje on.

Iza tih podataka bi, navodi Drašković, trebalo da stoje desetine stranica podataka, njihove realnosti i utemeljenosti.

„Pre ovih komplikovanih analiza i proračuna, bilo bi dobro da nam Vučić, kao sveznajući ekspert odgovori na mnogo lakše pitanje. Za koji vremenski period će biti ostvaren povratak investicije u Nacionalni stadion?“, pita on.

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić smatra da u obračun treba uzeti i negativne posledice.

„Malo ko pominje da se kod analize isplativosti rudnika litijuma mora uzeti u obzir da će cela Zapadna Srbija, a i drugi delovi zemlje okolo, u slučaju otvaranja rudnika, izgubiti značajan deo turističke posete, jer niko ne želi da dolazi na odmor u okolinu takvog rudnika“, objašnjava on.

Rajić dodaje i da će poljoprivredni proizvođači izgubiti i zemlju i prihode.

„Takođe, daljim zagađenjem voda u slivovima Drine i Save biće potrebna značajna ulaganja u prečišćavanje vodotokova i vodoizvorišta“, smatra on.

Rajić ukazuje da niko ove gubitke ne obračunava i to kako će se oni odraziti na BDP.

„Prerađivačka industrija Zapadne Srbije, takođe, će imati pad prihoda, posebno proizvođači hrane i pića, jer će malo ko kupovati proizvode nastale u blizini rudnika“, upozorava naš sagovornik.

Kao još jedan primer, on navodi i reku Pek.

„Ona je danas potpuno uništena otpadom i jalovinom iz borskih rudnika i u Dunav izliva teške metale koje posle kroz vodu i hranu građani unose u svoje organizme“, kaže Rajić.

On podseća i da Rio Tinto nigde u svetu nije vršio ekstrakciju litijuma na ovaj način.

„Ne mogu se predvideti svi rizici korišćenja ove nove tehnologije vađenja rude litijuma unapred i koliko će novca biti potrebno za zaštitu i sanaciju terena. Postoji čitav niz drugih projekata i privrednih grana u kojima bi podrška i ulaganja države bila dugoročno delotvornija za porast BDP-a, a štete od takve rizične investicije ne bi ni bilo“, poručuje Rajić.