Prosečna plata stigla do 100.000 dinara, ali je za dve trećine zaposlenih nedostižna

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je juče na svom Instagramu da je prosečna plata u maju prvi put prešla 100.000 dinara. Ako se gleda u evrima, prosečna zarada u Srbiji u maju iznosila je oko 855 evra.

Vučić se u video poruci pohvalio i da je prosečna zarada u glavnom gradu veća od 1.000 evra.

To je danas potvrđeno i iz Republičkog zavoda za statistiku (RZS), jer se po novoobjavljenim podacima vidi da je prosečna neto zarada u maju bila 100.170 dinara, a u Beogradu je ona iznosila 125.853 dinara, odnosno oko 1.076 evra.

Ipak i pored toga što je prosečna zarada prvi put preskočila brojku od 100.000, medijalna neto zarada za maj iznosila je 77.571 dinar.

To znači da je 50 odsto zaposlenih imalo platu do navedenog iznosa, koji je za 22.599 dinara niži od prosečne plate.

Pavle Medić iz Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) navodi da kada je u pitanju zarada, ljude uglavnom zanima šta za te pare mogu da kupe, da li se njihova zarada povećava ili smanjuje tokom vremena i da li zarađuju više od svojih komšija.

„Kada pričamo o tome šta za tih 100.000 dinara može da se kupi možemo se poslužiti pojmom potrošačke korpe. Potrošačka korpa meri koliko je novca prosečnom domaćinstvu potrebno kako bi obezbedio određeni nivo potreba, i tu razlikujemo dva nivoa – minimalnu potrošačku korpu koja u suštini pokazuje koliko je novca  potrebno za puko preživljavanje i prosečnu potrošačku korpu koja obezbeđuje „prosečan život““, objašnjava on.

Medić dodaje da ovaj „prosečan život“ podrazumeva uglavnom raznovrsnu ishranu.

„Međutim, sa druge strane podrazumeva i da živite u sopstvenom stanu, da ste uglavnom zdravi, da vrlo skromne iznose trošite na garderobu i letovanje, da ne idu svi članovi svaki mesec u teretanu ili kod frizera, a da ako domaćinstvo i izađe u restoran ne naruči puno više od po jedne kafe ili soka. Upravo ova prosečna potrošačka korpa i dalje je nekih pet odsto skuplja od jedne prosečne plate“, ukazuje naš sagovornik.

U sličnom odnosu se, kako dodaje, nalaze i minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa.

„Zarada od 100.000 dinara vam obezbeđuje minimum dostojanstvenog života, dok vam minimalna zarada obezbeđuje tek čisto preživljavanje“, objašnjava Medić.

On ističe da se prosečna zarada od 2021. godine nominalno povećala za 54 odsto, ali da je zvanična inflacija pojela oko dve trećine ovog povećanja.

„Poskupljenjima su svakako više bili pogođeni oni koji nemaju svoj stan, jer su se rente povećale isto koliko i zarade, kao i oni kojima hrana čini najveći deo potrošnje, jer su se cene hrane povećale tek nešto malo manje nego što su se povećale zarade. Drugim rečima, došlo je do određenog povećanja standarda za nešto imućnije slojeve društva, dok oni koji se nalaze u manje zavidnom položaju osetna poboljšanja ne osećaju“, pojašnjava naš sagovornik.

Najveći problem prosečne zarade je, kako naglašava, što je ona za većinu zaposlenih nedostižna.

„Medijalna zarada u Srbiji iznosi 77.500 dinara što znači da više od polovine zaposlenih u Srbiji ima zaradu nižu od ove, a da do prosečne zarade od 100.000 dinara dobacuje ili prebacuje tek oko trećina zaposlenih. Dakle, onaj ko zaista zarađuje 100.000 dinara verovatno je imućniji od svog komšije“, objašnjava Medić.

On poredi i naše prosečne plate sa onim u zemljama regiona i Evrope.

„Ako prosečne zarade direktno uporedimo sa troškovima života, zaključujemo da onaj ko uspeva da zaradi prosečnu zaradu u Srbiji živi veoma slično kao isti stanovnik Severne Makedonije i Crne Gore, nešto malo bolje od onoga iz Bosne i Hercegovine, ali i oko 30 do 40 odsto lošije od istog zaposlenog u Češkoj, Poljskoj, Hrvatskoj ili Sloveniji“, kaže Medić.

Prosečna plata od 100.000 dinara ne nudi život iz bajke, ukazuje on.

„Nudi isti kvalitet života kao i trenutne prosečne plate zemalja u okruženju, i značajno manje od prosečnih članica EU. Takođe, sama po sebi ona je za dve trećine zaposlenih nedostižna, pa prosečnom građaninu i nije naročito relevantna. Još manje je impresivna onima koji bi tek trebalo da kupuju stan i planiraju porodice“, navodi Medić.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu Veroljub Dugalić kaže da to lepo zvuči, ali da je to marketinški potez za građane Srbije.

„Prosečna zarada od 100.000 zaista lepo zvuči i bolje je to nego recimo 60.000, ali da li mi znamo koliko namirnica možemo da kupimo za tih 100.000“, pita on.

Dugalić naglašava da uvek treba gledati šta sa tom sumom može da se plati.

„To treba, takođe, uporediti sa onim što smo imali pre recimo pet godina. To je prava mera vrednosti dinara“, objašnjava on.

Kod nas je, kako podseća Dugalić, inflacija godinama bila izuzetno visoka.

„Cene su sada stabilizovane, ali na kom nivou? Nisu se vratile na onaj nivo koji smo imali pre dve ili pet godina, ostale su tako visoke“, navodi on.

Dugalić ističe da 100.000 dobro zvuči, ali da je problem što su pojedine cene namirnica u Nemačkoj niže nego kod nas.

On pita i koliko ljudi zapravo ima tu platu.

„Koliko je onih koji mesečno žive sa samo 20.000 dinara i ispod svakog egzistencijalnog minimuma. Kada neko zarađuje pet miliona, a neko 20.000 i vi dobijete neki prosek od 100.000, to nije realan prikaz stanja“, tvrdi Dugalić.

Sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Zoran Mihajlović za Danas naglašava da je činjenica da statistika koju pravi naš zavod za statistiku ne odslikava realno stanje sa zaradama u Srbiji.

„Ove godine nije bilo nikakvog povećanja plata, zarade u realnom sektoru, pogotovo kod takozvanih stranih investitora nisu podizane i na nivou su od oko 55.000 dinara, uz prekovremeni rad“, ukazuje on.

Mihajlović podseća da većina zaposlenih u Srbiji prima prosečno oko 70.000 dinara.

„Ovo je samo znak da u našoj zemlji dolazi do sve većeg raslojavanja i podele na ‘bogati sever i siromašni jug’, odnosno na one koji imaju sve više i one koji jedva preživljavaju“, tvrdi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima i pored rasta prosečne zarade, standard građana Srbije je i dalje „vrlo loš“.

„Cene gotovo svakog dana idu na gore, bez ikakvih najava i inflacija je znatno veća nego što je statistika prikazuje“, smatra Mihajlović.

U poređenju sa zemljama u regionu, kako kaže, za nekima i dalje značajno zaostajemo.

„To su, pre svih, Hrvatska, Slovenija, pa sada i Crna gora, dok smo sa nekim zemljama gotovo na istom nivou“, pojašnjava on.