Prva evropska žrtva grčke krize – Dexia banka

Trezveni i pošteni ekonomisti su se odmah podsmevali stres testovima koje je polovinom godine obavilo evropsko nadzorno telo za finansijski sektor u 91 evropskoj banci. Prema rezultatima tog testa za belgijsko-francusko-luksemburšku Dexia banku, koja širom Evrope zapošljava 35 000 ljudi, nije bilo zime. Iako je kapital te banke više nego ijedne druge angažovan u zemljama koje trese dužnika kriza, u prvom redu u Grčkoj, a onda i u Italiji i Španiji. Samo u Grčkoj ta je banka krajem prošle godine imala angažovano 3,7 milijardi evra što je 42 odsto njenog kapitala. Ali sad je delo izašlo na videlo i tri su države delovale brzom brzinom. Belgija, koja je svoj ogranak banke koja radi sa stanovništvom sa tri milijarde evra već spasavala 2008. godine, potrošiće sada četiri milijarde evra, Francuska će od svog dela banke, koja posluje sa komunama, osnovati novu komunalnu banku kojom će rukovoditi francuske Poštanska banka i Depozitna kasa, a Luksemburg će u svom ogranku zadržati još nedefinisan simbolični udeo. Kontaminirana aktiva banke biće preneta na „banku za lošu aktivu“ za koju će tri države obezbediti garancije u sledećoj srazmeri: 60,5 odsto Belgija, 36,5 odsto Francuska i 3 odsto Luksemburg.

Samo nekoliko sati pre nego što je konačno presuđeno Dexia banci, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi dogovorili su se da dve države zajedničkim snagama spasavaju evropske banke ugrožene lošim plasmanima u već pomenutim evropskim državama. Paket mera kojim će biti definisan način tog spasavanja biće definisan do kraja meseca. Kao ključna spasilačka mera smatra se prinudna dokapitalizacija evropskih poslovnih banaka za koje se sve više s razlogom veruje da nisu na odgovarajući način prikazale svoju rizičnu aktivu, pa da tako ne poseduju ni sopstveni kapital kojim bi izašle u susret mogućim iznenađenjima odnosno znatnijem otpisu, recimo, grčkih dugova. Evropske poslovne banke spasavane su već jednom 2008. godine. To spasavanje ne samo da ih nije učinilo solidnim finansijskim institucijama nego je za posledicu imalo zidanje državnih dugova tim istim bankama koje je ceo evro-projekat dovelo u pitanje.

Sa neizbežnom drugom spasilačkom ekspedicijom, ponovo se otvaraju dva ključna pitanja: smeju li banke ponovo biti spasavane novcem poreskim obveznika, a da se same zauzvrat ne podvrgnu nikakvim promenama nego ostanu „same sebi dovoljan univerzum“ i još bitnije pitanje: da li je demokratija konačno pod nogama finansijske moći ili se stvari još mogu vratiti na pravi put.

Načini za spasavanje banaka koji su sada u igri ne obećavaju mnogo. Nemačka kancelarka Angela Merkel smatra da bi banke prvo trebalo da pokušaju da se na finansijskom tržištu dokapitalizuju same, ako ne uspeju da ih dokapitalizuju matične države, a ako ni to ne da rezultata, da ih dokapitalizuje Evropski fond za finansijsku stabilizaciju. Sem što se dve doduše manje države još nisu saglasile sa povećanjem garancijskih kapaciteta tog fonda, još se razmatra kako da njegov obim bude naduvan, kao da takvo isto naduvavanje nije i dovelo do krize kojoj smo nemoćni svedoci.