Put u depresiju

– da, što je moguće više, ekonomske aktivnosti ostanu pod kontrolom privatnog sektora, kako bi se osiguralo da se proizvodi ono što je zaista potrebno potrošačima;

– da spreče prinčeve Volstrita, koji su nas odveli u krizu, da profitiraju od sistemskog rizika koji su stvorili;

– da osiguraju da vlasnici kuća i mali investitori ne apsorbuju previše gubitaka jer je njihov jedini „zločin“ bio prihvatanje loših rizika što ne bi uradili u svetu pravilno diversifikovanih portfelja.

Sada je jasno da su Fed i Trezor izgubili utakmicu. Ako je moguće izbeći depresiju, to će morati da bude posao drugih delova vlade, sa drugim instrumentima i moćima. Neuspeh da se obuzda kriza na kraju će preći u veliku brigu o prva dva podcilja: obuzdavanju prinčeva Volstrita i zadržavanju donošenja ekonomskih odluka u privatnim rukama. Da su Fed i Trezor dali tim ciljevima pravu (manju) težinu verujem da sad ne bismo bili u ovom neredu, a opasnost od globalne depresije i dalje bi bila daleko.

Želja da se spreče prinčevi Volstrita da profitiraju od krize primećena je u odluci Feda i Trezora da dozvole kolaps Liman bradersa u okviru nekontrolisanog stečaja bez nadzora i garancija. Logika iza te odluke bila je ta da su akcionari bili drastično kažnjeni kada je za njihove firme procenjeno da su prevelike da bi propale. Akcionari Ber Šterna, AIG-a, Fani Mej i Fredi Meka videli su kako se njihove vlasničke pozicije i njihovo celokupno bogatstvo konfiskuju za penije. Međutim, to nije važilo za vlasnike obveznica i druge ugovorne strane, koji su u potpunosti isplaćeni. Fed i Trezor plašile su da je lekcija naučena u drugoj polovini 2007. i prvoj polovini 2008. bila ta da je vlada SAD garantovala pokrivanje celokupnog duga i svih transakcija svake banke i druge finansijske institucije za koje se smatralo da su prevelike da bi propale. To, mislili su Fed i Trezor, ne bi bilo zdravo.

Zajmodavci velikim prezaduženim institucijama morali su da imaju neku inicijativu da izračunaju rizik. Ali, to je zahtevalo, u nekom trenutku, da se dozvoli određenim bankama da propadnu i ubeđivanje onih koji su držali obveznice i drugih ugovornih strana da garancija vlade, da će podržati institucije koje su bile prevelike da propadnu, nije bila sigurna. Unazad posmatrano, to je bila velika greška. Proširena mreža finansiranja koja je postojala u leto 2008. bila je rezultat miliona kalkulacija da je vlada SAD, zapravo, garantovala neobezbeđeni dug bilo koje velike banke i finansijske institucije u Americi. Kako je ta garancija pala u vodu kolapsom Liman bradersa, finansijske institucije odmah su krenule da grabe što veći kapitalni „jastuk“ kako bi bi izbegle potrebu da povlače pomoćvlade, ali nisu u tome uspele. Propast Liman bradrsa stvorila je veliki i hitan zahtev za obezbeđivanje dodatnog kapitala za banke, koji nije mogao da stigne iz privatnog sektora. U tom trenutku Trezor je napravio drugu grešku. Zbog pokušaja da privatni sektor sačuva privatnim, pokušao je da izbegne delimične ili potpune nacionalizacije delova bankarskog sistema za koje se smatralo da su preveliki da bi propali. Unatrag gledano, Trezor je trebalo da identifikuje sve te entitete i da kupuje akcije u njima (bez obzira da li im se to sviđalo ili ne) sve dok kriza ne prođe.

Da, ovo je nešto što bi moglo da se nazove „limun socijalizmom“, koji stvara smrtne opasnosti za korporativnu kontrolu, predstavlja pretnju od javljanja velike korupcije i stvara presedan za intervenciju koja bi mogla da bude veoma opasna. Međutim, da li bi to bilo gore od onoga s čime se sada suočavamo? Neuspeh da se žrtvuje podcilj da privatni sektor ostane privatni značilo je da su Fed i Trezor propustili priliku da postignu osnovni cilj izbegavanja depresije. Ako je moguće izbeći depresiju, to će biti postignuto putem staromodne kejnsijanske fiskalne politike: vlada mora direktno da se angažuje u jačanju potrošnje i odlučivanju za kojim proizvodima i uslugama će postojati tražnja.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju i bivši pomoćnik sekretara Trezora SAD