Putarske (ne)zgode

Ovako “pevaju” putari, dok im tekući računi malo, malo, pa blokirani (nekima i više meseci), a zaposleni malo, malo, pa trajno (raskid) ili privremeno (plaćeno odsustvo), kućama.

Ne znam koliko se zna, ali putarski dinar je trostruki, četvorotrostruki dinar. Petnaest hiljada putara, pokrene i angažuje pedeset hiljada zaposlenih. Podizvođača, kamenoloma i proizvođača ostalih građevinskih materijala, prevoznika. Čitava industrija, bre. Ne zovu uzalud izgradnju i rekonstrukciju putne infrastrukture jednim od najvećih ekonomskih multiplikatora. Koji se širi kao lepeza i pokreće ekonomski razvoj. I što je možda isto tako važno, bez (auto) puteva, nema investicija. Toliko potrebnih, priželjkivanih i obećavanih. Od industrije i poljoprivrede, do turizma. Kakav regionalni razvoj i (strani) investitori, sa ovakvim putevima.

A oni će biti samo još gori. Sudeći po planiranim parama. Za održavanje i obnovu državne putne infrastrukture (ranije su se zvali magistralni i regionalni putevi, a sada putevi prvog i drugog reda) od cca. 10.000 kilometara (čija je vrednost oko tri milijarde evra) koje finansira Republika (preko JP Putevi Srbije angažovanjem onih pomenutih 15.000 putara u putarskim firmama), Dinkić iz budžeta planirao samo 90 miliona evra. Nedostaje od 40 (minimum minimuma) do 120 (ako bi se “dobro” rekonstruisalo i pomalo obnavljalo) miliona evra.

Podastrli putari papire i grafikone na kojima sve piše. Da se 2006. godine u održavanje i obnovu mreže puteva (istina, bilo je tada ukupno 15.000 kilometara magistralnih i regionalnih puteva, pa je od prošle godine, 5.000 kilometara “prešlo” u lokalne puteve koje treba da održavaju opštine i gradovi) utrošilo 277 milijardi dinara, 2007. – 254, 2009. – 207, 2011. – 149, 2012. – 140, a da za ovu ima ukupno 9,5 milijardi dinara, ili nepunih 90 miliona evra. Što ne dozvoljava da se realizuju ni najelementarnije potrebe, poput obnove horizontalne i vertikalne signalizacije i odvodnjavanja i krpljenja rupa. Čime se, kažu putari i resorno (Mrkino) ministarstvo, “direktno ugrožava bezbednost saobraćaja i života korisnika”, i uslovljava “da će se troškovi održavanja uvećavati geometrijskom progresijom u narednim godinama”.

Sad čitaocima otkrivamo nešto što možda ne znaju. Da su dva osnovna izvora finansiranja održavanja i obnove puteva – akciza na tečna goriva i putarina. Putarina nije menjana pet godina (o, zar se, u zemlji Srbiji, i to može), a od 2012. godine kompletna akciza na tečna goriva ide u budžet (do tada je deo akcize direktno uplaćivan na račun upravljača puteva za troškove održavanja i obnove putne infrastrukture), pa onda država “vraća” subvencije putarima. Ali ta subvencija iznosi jedva tri (?!) odsto, ili jedan odsto u odnosu na godišnji promet tečnih goriva. A trebalo bi 8,5 odsto na ukupan promet ili 25 odsto na akcizu, čime bi se “stiglo” na te nedostajuće i neophodne, 42 milijarde dinara za 2013. godinu (u zemljama u okruženju od akcize se izdvaja od 18 do čak 60 odsto).

Dakle, ili više para (od putarina i akciza), ili potpuna propast puteva i otpuštanje više hiljada radnika (kod putara i njihovih podizvođača i dobavljača).

Ko misli da je lako obezbediti “dodatne” pare, taj nije odavde. Svima treba, a para nema. Deficit sve veći, pa time i nivo duga. Nema odakle da se pokrije, nego iz novih kredita. Ako ovako nastavimo, uskoro ćemo (ne daj bože) stići Italiju i Grčku sa nivoima spoljnog duga većim od BDP-a .

Dakle, kaiš mora da se steže. Ili spadoše pantalone. Ali ne na multiplikatorima i osnovnim podstrekačima i faktorima privrednog razvoja. Ima više drugih pozicija, sa kojih treba uzeti i dati putarima. Za spas puteva i ekonomije. (Malo morgen ću da kažem gde treba “skidati”. Svi to znaju. Pa niko ne govori.)

Autor je ekonomski analitičar