Putarske (ne)zgode III

 Nikad veća zbrka i pometnja u kapitalnim prioritetima (autoputevima). Ne mogu nikako da se završe oni koji trebaju, a na listu ulaze raznorazni „divljaci“ (svaki autoput treba, ali kad za sve nema para, onda mora de se bira po realnim potrebama, a ne po partijama i ministrima). Sve to zbog, već narečene Partokratije, koja ne dozvoljava „jedinstvenu listu“, nego zbir „partijskih lista“. Uostalom, kako u putevima, tako i u drugim resorima.

Današnji „putarski dodatak“ je izazvan reakcijama stručnjaka putara i eks visokih državnih putarskih čimbenika. Koji su, skoro jednoglasno, „izglasali“ još dve teme.

Prva se tiče Partokratije i koridora. Kažu da smo mi tu jedinstveni. Ionako malom kilometražom koridora upravljaju čak tri ministra. Mrka „završava“ (kao Skadar na Bojani iz epske narodne pesme, gde neko noću ruši, ono što se danju gradi) Koridor X, Velja najzad preuzeo svoj zavičajni moravsko – čačanski koridor XI, a Verica odnekud (valjda da se „muškarci“ ne premore, ili možda iz sujeverja – da se u „muški“ posao umeša „ženska ruka“) komanduje svojim zavičajnim „moravskim“ delom Koridora X. (Eh, da su u „ljubavi“ kao nekada, Mrka bi sigurno galantno „poklonio“ doktoru Pajtiću zavičajni vojvođanski deo Koridora X). Pa se posle čudimo što Mrka and. comp nikako da izgrade Koridor X. Kako mogu, kad svi komanduju i kad imaju svoje „koridore i prioritete“. A u toj Evropi, jedan savezni ministar je za sve kapitalne puteve. Za „regionalce“, jedan regionalni(pokrajinski) ministar. Za „lokalce“ po jedan gradonačelnik. Svako ima svoje pare i pravi prave puteve. A ne ove naše, tabloidne i nepostojeće.

Druga tema je propadanje „domaćih“ putara. Samo gledajte kako se jedan po jedan „tope“. Spisak je obiman i po dužini (broju), ali i po debljini (padaju i „veliki igrači“). Em malo posla i još manje para, em i taj mali putarski kolač dele sa strancima. Na Koridoru X most kod Beške pravila austrijska Alpina (by the way, početna cifra žestoko premašena), a radi i „nišku“ deonicu (prema Dimitrovgradu). Na obilaznici oko Beograda radi austrijski Strabag i hrvatsko Primorje. Veljin koridor XI rade Azerbejdžanci (Lajkovac – Ljig), a treba da dođu i Kinezi (Ljig – Preljina kod Čačka), koji rade i most prema Borči. Što bi sve bilo u redu i normalno, da nemamo naše „referentne i kvalifikovane“ putare i da ovi izvođači, poput Strabaga imaju svoje firme u Srbiji i da one zaključuju poslove. Ovako, stranci uzmu ili ne uzmu naše radnike (kao podizvođače), plate koliko moraju (a naša „prosta“ radna snaga je jeftina u odnosu na njihovu), skinu „kajmak“i odnesu ga iz Srbije. Da makar nemamo naše „velike“ putare. Ako se ovako nastavi, uskoro neće biti „velikih“. Već se svakodnevno redukuju (naniže) spiskovi zaposlenih.

Zato naši moraju u Angolu (Planum) i Irak i Alžir (Putevi Užice). Da valja, ne bi nama „dopalo“. Uzeli bi ovi naši stranci. (Čak i da valja, jer se posao ne bira, nije sigurno. Puca se, bre.).

Vreme, kao neumitni i nepristrasni (kad prođe ona neophodna „distanca“) sudija će pokazati šta će se desiti sa našim (auto)putevima. Završavajući ovaj trodelni traktat o putevima i putarima, ostaje nam samo da nekom budućem (jednom) saveznom ministru i tri pokrajinska (Vojvodina, Beograd i Centralna Srbija) poželimo više sreće i pameti. Što bi u prevodu značilo, više stvarnih puteva i (zaposlenih) putara.

Autor je ekonomski analitičar