Radi se studija, za plaćanje – videćemo

Tako je dogovorena saradnja o izradi studije koja će se odnositi na deo kanala u Srbiji „sa osvrtom na Makedoniju i Grčku“. Međutim, sama najava ovog projekta izazvala je buru reagovanja među političarima, ali i stručnjacima. Da li Srbija ima novca za takvo nešto i koliko bi to, na svu ovu krizu, bio racionalan potez?

Tokom razgovora Bačevića sa Kinezima finansiranje projekta nije bilo razmatrano, ali je on pre potpisivanja protokola rekao da se Srbija neće zaduživati za kanal Beograd-Solun, već da će, kada dođe vreme, za njegovu izgradnju biti pronađen model finansiranja. „Predložiću strateško partnerstvo ili koncesiju, nikako kredite“, rekao je Bačević.

Kanal Beograd-Solun, napomenuo je, bio bi od višestruke važnosti za Srbiju. „Tako bi se rešili problem suše i poplave. Poljoprivredna proizvodnja biće utrostručena. Radiće pet do sedam hidroelektrana snage između 300 i 400 megavata električne energije, a biće kraći put od severne Evrope do Egeja za 1.200 kilometara“, rekao je Bačević i podsetio da je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić tokom susreta sa predstavnicima Grčke i Makedonije pominjao izgradnju tog kanala i da zvanični razgovori sa te dve zemlje tek predstoje. Priprema dokumentacije, kako su najavili u Ministarstvu, trajala bi do polovine 2013. U Ministarstvu za Danas kažu da potpisani protokol nije „finansijski obavezujući“ i da podrazumeva isključivo „stručnu saradnju“

Kanal bi povezao Srbiju, Makedoniju, Grčku sa Evropom. To bi, smatraju stručnjaci, doprinelo razvoju saobraćaja i energetike, a zahvaljujući izgradnji sistema za navodnjavanje, poboljšali bi se uslovi i za poljoprivredu. Vrednost ovakvog projekta procenjena je na 17 milijardi dolara, i prema najavama Ministarstva sve bi moglo da bude gotovo za sedam do osam godina.

Pomoćnica ministra saobraćaja Mirjana Trifunović rekla je da se o uticaju izgradnje ovog kanala ne može govoriti pre izrade studije izvodljivosti. „Studija tek treba da se uradi i ona bi trebalo da pokaže isplativost plovnog kanala koji će povezati Beograd i Solun“, rekla je Trifunovićeva. Ona je rekla da je obim rečnog saobraćaja u 2011. u Srbiji bio 2,15 miliona tona prevezene robe.

Ovaj projekat naišao je na kritike, naročito članova Demokratske stranke. Kada ja najavljen, među prvima ga je kritikovao bivši minister odbrane Dragan Šutanovac, a nedavno je reagovao i Božidar Đelić. „DS će biti žestoka opozicija svakom pokušaju da se zemlja zaduži za jedan takav nerealan projekat“, rekao je Đelić i dodao da izgradnja kanala ne bi pomogla izlasku Srbije iz krize.

Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević kaže za Danas da je u tehničkom smislu sve izvodljivo, pa i to da se napravi kanal u kom neće biti vode, ali da treba postaviti neka pitanja koja se tiču toga koliko je racionalan projekat.

– Čudno je to što ne znamo šta je potpisano, hoće li ovu studiju izvodljivosti raditi Kinezi ili mi? Ako ćemo je raditi mi, zašto su nam potrebni Kinezi, ako će je raditi oni, koliko će to da nas košta – ističe Kovačević.

Trenutno, smatra on, nema nikakvih pokazatelja u prilog racionalnosti ovakvog projekta.

– Mislim da bi bila mala propustljivost, brzina protoka vode takođe bi bila mala, a pitanje je da li ima dovoljno vode da se spoje Morava i Vardar – napominje naš sagovornik i ovu ideju označava kao demagošku i populističku.

Ideja o izgradnji kanala Dunav-Morava-Vardar nije nova. Prvi projekat napravio je profesor Nikola Stamenković još 1900. Nakon toga, rađena su još dva projekta, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i u sva tri je zadržana glavna trasa kanala. Pojedini stručnjaci koji su se bavili ovim projektom tvrde da bi izgradnja kanala doprinela jeftinijem i efikasnijem transportu, da bi se obezbedila znatna proizvodnja električne energije, omogućilo lakše vodosnabdevanje i navodnjavanje. Pretpostavka je da bi se na ovom poslu samo u Srbiji moglo uposliti i više od 20.000 ljudi.

Loše stanje rečne flote

Prema podacima sa sajta Ministarstva saobraćaja, od 36.000 kilometara evropske vodne mreže u Srbiji se nalazi 1.680 kilometara unutrašnjih vodnih puteva. Rečni saobraćaj u Srbiji čini 6,7 odsto ukupnog obima saobraćaja. U registar brodova unutrašnje plovidbe upisano je 900 plovila, a ima 50 registrovanih brodarskih kompanija. Stanje rečne flote je međutim, loše zbog prosečne starosti plovila od 40 godina. Godišnje u Srbiju pristane 500 putničkih brodova koji prevezu približno 100.000 putnika.

Zahtevan projekat

U građevinskom smislu, to bi bio veoma zahtevan projekat, jer bi da se povežu Morava i Vardar, trebalo izgraditi tunel dug šest do sedam kilometara, kroz koji može da prođe rečni brod. Takođe, potrebno bi bilo celom dužinom kanala obezbediti širinu koja je propisana za međunarodne plovne puteve, od 150 metara koji u svakom trenutku, čak i kad je suša, imaju potrebnu dubinu. Za to je potrebno da širina reke od obale do obale bude najmanje 250 metara. Poređenja radi, Sava na ušću, gde je naravno najšira, ima oko 220 metara. Najzad, mi smo samo do pola izgradili kanal Dunav-Tisa-Dunav, ali ni izgrađene kapacitete ne koristimo jer nismo u stanju da ih očistimo – kaže za Danas konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija.