Foto: Vojkan RistićNapolju je četrdesetak stepeni, ali radnici strpljivo stoje u redu i čekaju ispred kapije u industrijskoj zoni Bunuševac.
To su ljudi koji više nemaju pravo ni da pređu zamišljenu liniju „privatnog poseda“ fabrike Geoks. Obezbeđenje kompanije dostavlja im preostale lične stvari kroz rešetkastu kapiju. Čitaju imena po spisku, pa scena deluje sumorno kao da je neki red u logoru. U požutelim kesama po koji par rukavica, higijenskog pribora, izgužvane majice, usmrdele od znoja … Posle pet godina to je jedina „imovina“ koju mogu da sa sobom ponesu radnici koji su stručno i vredno radili kao profesionalci u obućarskoj industriji i pre Geoksa. Nekada u Koštani, jugoslovenskom brendu, a onda i u malim privatnim obućarskim firmama u Vranju.
– Javljajte se po spisku, a ne kako ko god hoće – naredbodavan je jedan od radnika obezbeđenja koji je takođe Vranjanac, ali u ovom slučaju „bič Božji“.
– Polako mi nigde ne žurimo, tapkamo u mestu i imamo bosi život – odgovara jedna od radnica preuzimajući svoju kesu iz kasete koja je ispražnjena u Odeljenju montaže cipela.
Sve izgleda mnogo tiše. Gotovo smrtonosno tiho u odnosu na vreme kada je pre dvadeset godina propadala uz veliki štrajk ugledna Industrija obuće Koštana, a potom i Jumko. Usavršeni u mehanizmu „zaštite kapitala“, dobacuju radnici, pre svega žene koje deluju nemoćno, ali i sa velikom spremnošću da kako kažu: „ako smo ostale bez posla nismo ostale bez prava na život“.
– Našoj deci pričali smo da ćemo ovoga jula, uprkos celoj epidemiji otići na more. Umesto toga desilo nam se nešto što nas je kao zemljotres srušilo. Ušli smo u more problema, za koje nikoga nije briga. I sada još jednom na ulicu, pa se snalazi kako znaš i umeš. A kada leto prođe biće nam vrelo, vrelo od problema i onoga što nas je zadesilo. Čeka nas muka golema i neizvesna jesen i zima – još jedan je radnički „čemer“ u beležnici novinara Danasa.
I tako poslednjih dana: gomilaju se sve same teške i neizvesne ljudske sudbine, pre svega žena radnica. Ni jedne lepe vesti, ako se izuzmu obećanja da će pre nego što počne jesen predsednik Srbije naći rešenje, kako tvrdi za većinu od 1.200 radnika.
– Nas je više od hiljadu, ali kada svemu tome dodate i članove porodice, cela jedna mala varoš je sada ostala bez nade i onoga što donosi sutra. Novac koji smo zaradile brzo će se potrošiti, a novoga neće biti jer mi odlazimo ispred fabrike koja je u lancima i pod zabranom da u nju uđemo. Gde da idemo – gorčina se spira sa usta jedne od radnica koja ne želi da komentariše „ni Vučića, ni Brnabićku, ni ostale“.
– Muka mi je od svih i pozicije i opozicije, jer ovaj ringišpil igranja sa ljudskim sudbinama se vrti poslednjih dvadeset godina i nikako da se zaustavi u Vranju i na jugu Srbije. Nekada se pričalo da „Vranjanci rade ko Japanci“, a ja vam kažem da smo i dalje radili, možda i bolje od Japanaca, ali smo se našli u krugu ljudi koji su sebični, koji gledaju na sebe i samo sebe. Kapitalizam je to, razumem, ali ne i to da nas posle ogromnog profita koji su zaradili, sada uz navodnu naivnost Vlade Srbije i predsednika Vučića šutni na ulicu. Jesmo li mi građani drugog reda, ako smo južnjaci i Vranjanci – pita se jedan od radnika Geoksa koji sa sobom nosi „poštarsku torbu“ punu dokumentacije o „nepravdi koju su trpeli radnici Geoksa“.
Kada se iskorači iz radničke retorike napuštenih ljudi iz Geoksa, realnost u Vranju vas sustiže na svakom koraku. Novinar Danasa u razgovoru sa šefom jedne od desetak aktuelnih bankarskih filijala saznaje novu dimenziju zatvaranja Geoksove fabrike.
– U našoj filijali više od 640 radnika je na kontu stalnih zarada u Geoksu ostvarilo kreditno zaduženje koje se kreće od trista hiljada do preko milion dinara. Sada se nalazimo u neprijatnoj situaciji, da ćemo morati kreditne rate koje se mesečno ne naplaćuju, zbog gubitka radnog odnosa morati da naplaćujemo putem sudskih izvršitelja. To znači u najgorem slučaju popisivanje lične imovine radnika koji su kreditno zaduženi, a nisu u stanju da dug vraćaju – kaže jedan vranjanski šef bankarske ekspoziture koji iz razumljivih razloga želi da ostane anoniman.
U potrazi za suncem u mraku dugogodišnjeg ekonomsko-socijalnog tunela u kome se nalazi Vranje, ali i jug centralne Srbije, deo radnika Geoksa ipak veruje da će biti oporavka. Tu ova priča klizi sa socijalnog na politički teren. Javna je tajna da se i u Geoksu, kako i u Teklasu, ali i Jumku i Simpu, zapošljavaju po „listi prioriteta“ članovi Srpske napredne stranke.
– Znamo to. Boli sve nas koji u Geoks nismo došli sa političkim ubeđenjem, već samo da uložimo svoje znanje i zaradimo. Ja sam, majka dvoje maloletne dece, od kojih je jedno zdravstveno ugroženo, a suprug nije zaposlen. Predsednik Vučić kaže da će prioritet imati bračni parovi koji su ovde bili zaposleni. U redu, ali šta će biti sa nama gde oba bračna partnera nisu „stradala“ u italijanskoj fabrici – pita se bez šanse na odgovor u aktuelnoj situaciji jedna od otpuštenih radnica.
Gruba računica koju je teško precizno sastaviti govori da je u Geoksu bilo zaposleno blizu 90 bračnih parova koji su sada ostali bez bilo kakve zarade. Decu je teško prebrojati, ali je sasvim sigurno da će i ona osetiti, ma koliko ih ima i ma koliko im bilo nejasno posledice ekonomsko-socijalne tranzicije kroz koju prolazi Srbija, a najbolnije na konkretnom slučaju Vranje, kao centralna opština Pčinjskog okruga sa preko dve stotine hiljada stanovnika, gde se živi, ali i sve teže preživljava.
– Nas ne interesuje virus korone, jer smo mi ako preživimo ovo vreme kada smo ostali bez posla usred Srbije, koja kako tvrdi predsednik Vučić ima veliki napredak, trajno osposobljeni da proverimo koliko smo spremni da gladujemo i nadamo se. Najviše nas je ponizila premijerka Ana Brnabić koja je prećutala sve što je znala, ali je usred Vranja lagala. I, sada na vakcinaciju. Da, ali neka nas špricaju u mozak umesto u rame – zaključuje za Danas jedan od mlađih radnika Geoksa, koji tvrdi da nije primljen, kao većina njegovih kolega preko spiska koji je pravljen u SNS u Vranju.
Zašto smo anonimni
Većina novinara medija koji su poslednjih dana izveštavali o aktuelnoj situaciji sa položajem otpuštenih radnika Geoksa suočavali su se uvek sa činjenicom da radnici pristaju na priču, ali ne i na objavljivanje imena. Zašto, pitao sam svoje sagovornike za ovaj tekst.
– Zato što se bojimo da bi objavljivanje naših imena automatski značilo i da nikada više ne dobijemo bilo kakav posao. Znamo kako smo prolazili i za najmanje zahteve kada smo hteli da napravimo pauzu, ili odemo do toaleta. A, tek sada kada smo najureni, znate šta može da nas zadesi jer među našim kolegama ima mnogo onih koji ne brinu za svoju budućnost, jer su kao članovi jedne stranke na prioritetnim spiskovima za zapošljenje – kaže sagovornica Danasa.
Na gubitku ceo grad
Ocena ekonomske struke je da će se zatvaranje fabrike Geoks odraziti i na život svih građana Vranja. Sektor potrošnje u maloprodaji i trgovini zabeležiće sigurno pad jer jednostavno kada 1.200 radnika sa prosečnom platom od oko 50.000 dinara prestane da prima tu zaradu, onda je jasno koliko je platežna moć opala. To je bio i slučaj kada je početkom 2.000 godine Jumko sa tadašnjih 13.000 radnika potpuno stao, a potom i Koštana sa 3.800, pa Simpo sa više od 4.000.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
