Radnici ginu, pa šta?

Najnovija tragedija koja se dogodila u fabrici „Trajal“, kada je došlo do eksplozije u objektu za proizvodnju gorive trake, gde je još jedan mlad život izgubljen, a još četiri osobe su povređene, potvrdila je koliko je život radnika u Srbiji jeftin.

Nijedno društvo ne sme da se navikne na ovakve tragedije, posebno ako znamo da one mogu da se preveniraju.

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu predviđa kazne koje idu i do milion dinara za nebezbedne uslove rada, međutim ili se te kazne retko propisuju ili one ne predstavljaju dovoljan motiv za poslodavce da učine nešto više kako bi njihovi radnici bili bezbedni.

Ovo se posebno odnosi na visokorizične poslove, gde je opasnost po život znatno veća od drugih svakodnevnih poslova.

Međutim, u zemlji gde predsednik države kaže ocu poginulog radnika u preduzeću „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana Milovanu Milivojeviću, da „njegov sin nije radio na manekenskoj pisti, već u fabrici oružja“, očigledno aludirajući na to da je ovakav ishod mogao da se očekuje jer je njegov sin bio zaposlen na radnom mestu sa visokom rizikom, teško je očekivati da se svest poslodavaca podigne.

Pored toga, potrebno je podići i svest ljudi, da na radnom mestu moraju da budu bezbedni i da, pre svega, čuvaju svoj život i zdravlje, pa zatim sve ostalo.

Pa se tako ne bi događalo da se radnici te iste fabrike i kolege dvojice poginulih spontano okupe ispred Osnovng suda u Ivanjici pred suđenje tadašnjem generalnom direktoru tog preduzeća Radošu Milovanoviću, kako bi mu pružili podršku, bez obzira što je za njegovog mandanta u toj fabrici poginuo čak 21 radnik.

I sad će ponovo neki reći da je normalno da ukoliko se radi u opasnom okruženju da se ovakve stvari događaju i da ljudi stradaju. Međutim, niko se nije prijavio za smrt.

Među poginulima u brojnim nesrećama proteklih godina bilo je puno mladih ljudi, koji je tek trebalo da žive.

Dokle god u Srbiji radnici budu u strahu da prijave problem ili opasnost po zdravlje i život, zbog straha od otkaza i dokle god pojedini poslodavci budu slepi za bezbednost svojih radnika jer im je isplativije da plate kaznu, nego da ulože novac u opremu, obuke ili bilo šta što je potrebno da bi radnici radili u bezbednim uslovima, i dalje ćemo čitati ovakve vesti.

Ipak, imamo i primer toga da su rudari u rudniku „Soko“ upozoravali poslodavce na povećane koncentracije metana, ali da onaj ko je trebalo da ih spasi, nije čuo njihove glasove.

Ako država i poslodavci ostanu gluvi i slepi na pitanje bezbednosti radnika, imaćemo nove fabrike smrti… ali to je normalno, zar ne?