Radnici „Jure“ pomoć traže u EU: Da li Mercedes i Audi mogu da im reše probleme?

Inicijalno, radnici su stupili u štrajk zbog, kako su naveli, neadekvatnih iznosa plata, radnih uslova, poskupljenja menze, a glavni okidač, tvrde oni, bili su neuslovni toaleti.

Iako je štrajk u početku bio masovan, vremenom je broj učesnika krenuo da opada, a član Štrajkačkog odbora Srđan Atanasovski objašnjava za Danas da je na to najviše uticalo zastrašivanje zaposlenih,  pa je štrajk kao sindikalna aktivnost izgubio smisao.

„Zastrašivanja su velika, počeli su da premeštaju ljude, da formiraju specijalne kažnjeničke linije gde rade samo štrajkači i da ih izoluju. Od kada je počeo proces izolacije štrajkača u pogonu, drugim radnicima se sugeriše da ne razgovaraju sa njima. Novim ranicima koji se zapošljavaju (što je takođe protivno zakonu o štrajku), govori se da ne treba da se učlane u sindikat, što je još jedna vrsta pritiska koja predstavlja gušenje sindikalnog organizovanja. Poenta štrajka je da se zaustavi proizvodnja, a sa ovim brojem štrajkača to je svedeno na predstavu umesto na štrajk koji parališe proizvodnju, te nema smisla da to nastavimo“, kaže naš sagovornik.

On dodaje da će se sindikati protiv ove prakse boriti pravnim sredstvima, da će biti obezbeđena pravna zaštita ljudi i da će se zalagati za to da se premeštaji koji su vrsta kazne jer su ljudi štrajkovali, tako i identifikuju.

„Zaštitićemo ne samo one koji su izdržali do kraja, već i ljude kojima su data obećanja da bi izašli iz štrajka pre vremena, pošto će se i na njih vratiti bes poslodavca. Pregrupisaćemo se, i dalje se potpisuje peticija podrške zahtevima štrajka, a pred nama je rovovska borba. Država se uključila u jednu vrstu pregovora između nas i poslodavca, odnosno predstavnici Ministarstva rada pregovaraju sa poslodavcem, pa onda sa nama, kao neka vrsta medijatora, jer poslodavac i dalje odbija da se sastane sa sindikatom. Nastavićemo pritiske, posebno ove kojima treba duže da se realizuju. To su pre svega pritisci preko nemačkih kupaca, Audija, Mercedesa, i svih kupaca u EU gde imamo partnerske sindikate koji mogu izvršiti pritisak na svog poslodavca da od Jure traži raport o tome šta se dešava u Leskovcu“, pojašnjava Atanasovski.

Danasov sagovornik podvlači da su glavne linije uticaja sada preko javnosti i preko kupaca. To se, kako dodaje, pre svega odnosi na srpsku javnost, a ne isključuje ni mogućnost protesta ako se stvar ne reši u najkraćem periodu.

„Tu podrazumevam i na korejsku javnost. Imamo dogovor sa sindikatom u Koreji da plasiraju priču šta se dešava u Leskovcu. Kada je reč o kupcima, imamo dva mehanizma rada. Jedan je koriščenje nemačkog Zakona o dužnoj pažnji, koji nalaže obavezu nemačkih kupaca da se staraju o poštovanju radnih prava u celom lancu snabdevanja. Drugi je standardni sindikalni pritisak, tako što postoji sindikat u Kiji, Hjundaiju, Mercedesu, i oni vrše pritisak na svog poslodavca da pita Juru šta se dešava“, objašnjava član Štrajkačkog odbora.

On podvlači da, od kada je počeo štrajk pa do samog kraja, od zahteva ništa nije ispunjeno, osim činjenice da su dobili toalet papir.

Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikati Srbije „Sloga“, kaže da je epilog štrajka već viđena mantra, jer se nešto slično odigralo i pre 14 godina, kada je „Sloga“ formirala sindikat u ovom preduzeću.

„Ista je priča kao 2010. godine, kada je formiran sindikat u Rači u „Juri“. Tri koleginice su o tome obavestile poslodavca, pa su pozvane u kancelariju na „ribanje“. Kada to nije uspelo, zabranili su zaposlenima da komuniciraju sa njima, prebacili ih na različite krajeve fabrike, i niko od radnika nije smeo da ima kontakt sa njih tri, čak ni na pauzama ili dok su čekali autobus. To je poznat sistem koji Jura sprovodi. Iscrpljuje radnike dok u međuvremenu ne ispunjava nikakve zahteve. Zato radnicima želim da čestitam što su ovoliko dugo uspeli da izdrže“, poručuje Veselinović.

On dodaje da se zbog ovakve situacije može zameriti predstavnicima Ministarstva rada, koji su se uključili u pregovore, i koji su, kako kaže, „prevarili ljude“, s obzirom na to da su im obećavali da će oni rešiti problem.

„Drugi krivac je centrala, čija je podružnica vodila štrajk, a to je Savez samostalnih sindikata Srbije, jer, kada su joj se obratili, rekli su da probleme moraju sami da rešavaju, što je potpuna izdaja radničkog pokreta i svog članova. Tako su Ministarstvo i Sindikat dozvolili da ljudi koji su se nedeljama borili kao lavovi, posustanu, jer im egzistencija zavisi od toga“, kaže Veselinović.

On smatra i da će organizatori štrajka biti sankcionisani ubrzo, kroz 15 ili 20 dana kad se „bura stiša“, i da će dobiti otkaz.

„Takođe, ne verujem da je Jura dozvolila da zaposleni budu članovi sindikata javno. Pre će biti da su trajnim nalogom u banci pristali da na taj način budu članovi ili su potpisivali pristupnice da niko od poslodavaca ne zna. To je nešto što je poraz države, jer nije uspela da zaštiti radnike, posebno u elementarnim stvarima među kojima je mizerno povećanje plate, regulacija bonusa“, poručuje Veselinović.

Naposletku, kaže naš sagovornik, u ovom slučaju je najveći problem u državi, koja je Juri od samog starta dozvolila da radi šta hoće.

„Nisu reagovali ni na presude, ni proteste, ni podrške međunarodnih sindikata, ni na nošenje pelena. Neće reagovati ni sada. Ovde je jedini ko može da preseči te stvari država Srbija. Ipak, ona već 15 godina sve ovo dopušta, ne samo Juri, nego svim poslodavcima, koji znaju da za to neće odgovarati“, zaključuje on.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović demantuje tvrdnje da čelo SSSS nije uključeno u ovaj slučaj, i kaže da je centrala od početka aktivna.

Kako za naš list podvlači Zoran Mihajlović, sekretar SSSS, međunarodni sindikati su već kontaktirani i upućen im je dopis u kom je objašnjena cela situacija u Juri.

„Postoji zakon u EU u kom se kaže da nabavljači mogu preispitati dobavljače da li krše prava radnika. Već smo dobili odgovor da će preispitati sve navode koje smo poslali, i ukoliko se ispostavi da su oni tačni, najpre će opomenuti „Juru“ da to ne može da radi. Nakon toga će pratiti da li se stanje popravlja, a ako ne, moguće da će biti pod sankcijama“, nagoveštava on.

Mihajlović dodaje da jedino ovaj mehanizam može imati uticaj na poslodavca kakav je Jura, koji se, kako kaže, ponaša kako on misli da treba.

„Postoji prećutna tolerancija od strane naše države. Pokušavali smo na sve načine da ih dovedemo za pregovarački sto, a na kraju smo morali da pribegnemo krajnjoj istanci koja bi naterala Juru da promeni svoj odnos prema zaposlenima“, poručuje sekretar SSSS.

Ipak, prema rečima predsednika udruženja Centar za dostojanstven rad i naučnog saradnika na Institutu za uporedno pravo Maria Reljanovića, da bi ovaj mehanizam „urodio plodom“, biće potrebno nekoliko meseci, jer nemački zakon na koji će se oslanjati nije dovoljno ispitan u praksi.

„Međunarodni nivoi mogu dosta da pomognu radnicima da dalje artikulišu svoju borbu. Nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja predstavlja mehanizam još nije testiran u dovoljnoj meri. On se primenjuje od prvog januara prošle godine, ali praktično se odnosi na veći broj poslodavaca tek od januara ove godine. Agencija koja bi trebalo da se bavi tim pritužbama još uvek nije oformljena u potpunosti. Ono što se može očekivati je da kompanije koje nabavljaju proizvode od Jure pokažu zainteresovanost, ili da ignorišu. Ako se zainteresuju, mogu tražiti Juri da kroz par meseci dostavi dokaze da je loše prakse eliminisala. Ako do toga dođe, biće verovatno sledeće godine“, pojašnjava naš sagovornik.

Reljanović dodaje da štrajk jeste obustavljen, ali da je već bilo jasno da kod nas ni jedan štrajk ne može trajati previše dugo, kako zbog faktičkih, tako i zbog ekonomskih pritisaka na radnike koji nisu plaćeni za vreme koje ne rade.

„To nikako ne ide u prilog dugim, iscrpljujućim štrajkovima. Ipak, sigurno će nastaviti da vrše pritisak na poslodavca, a to je najviše što mogu da urede u ovom sklopu okolnosti. Bilo bi drugačije da je većina odlučila da štrajkuje, a žalosna je činjenica da zastrašivanja poslodavca uglavnom daju rezultate, dok na njega država nikada ne reaguje“, zaključuje on.

Na pitanja Danasa do zaključenja ovog teksta nisu odgovorili ni iz kompanije „Jura“, niti iz Ministarstva rada.