Radnici ne prijavljuju nesavesne poslodavce iz straha i neobaveštenosti

Nedavni štrajk radnica knjaževačke fabrike za proizvodnju košulja „Đuzepe Leva“ ovu temu je ponovo stavio u žižu javnosti. Naime, dvadesetak tekstilnih radnica iz tog pogona odlučilo se za protest, kako kažu, između ostalog i zbog toga što im je poslodavac umanjio minimalne zarade na 20.000 do 25.000 dinara.

Zakon pak precizira da radnik ne sme da prima nižu zaradu od one koja je dogovorena na Socijalno-ekonomskom savetu, tripartitnom telu u kome su Vlada Srbije, poslodavci i reprezentativni sindikati.

Zvanično, u Srbiji minimalnu zaradu prima oko 350 hiljada radnika. Koliki broj od njih pak dobija plate niže od zakonom zagarantovanih nije moguće jasno odrediti iz više razloga, objašnjava za Danas Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“.

– Ne postoji zvanična statistika o tome jer niko ne sme da prima zaradu ispod nivoa koji je propisan na Socijalno-ekonomskom savetu. Takođe, veliki broj zaposlenih ne prijavljuje da prima platu nižu od minimalne. Razlog je strah da će ako to učine ostati bez posla ili trpeti mobing od strane poslodavca a jedan deo zaposlenih kojima gazde smanjuju minimalac na žalost nije ni upoznati sa svojim pravima i propisanim iznosom minimalne zarade – navodi Veselinović.

Prema njegovim rečima, „Sloga“ je upoznata kako sa slučajem smanjenja minimalnih zarada u fabrici „Đuzepe Leva“ tako i u raznim drugim preduzećima u Srbiji.

– Kada je reč o radnicama pogona „Đuzepe Leva“ mi smo bili u kontaktu sa njima oko formiranja sindikalne podružnice u toj fabrici. Međutim, radnice nisu bile spremne da plaćaju članarinu, od koje bi većina novca ostajala u kasi podružnice za njene potrebe, a manji deo bi odlazio u centralu kako bi naša sindikalna organizacija mogla da funkcioniše i pomaže svojim članovima. Sada su nam se opet obratile za pomoć i mi smo naravno voljni da zaštitimo njihova prava i da se pristupi formiranju podružnice u fabrici „Đuzepe Leva“ ako one to žele. To svakako nije jedini kolektiv iz koga smo mi dobili pritužbe da im poslodavac isplaćuje zaradu nižu od zagarantovane. Takvih slučajeva ima dosta, mi uvek reagujemo na takve stvari i mogu da kažem da smo neke uspešno rešili u korist zaposlenih. Iskustva nam govore da u Beogradu i velikim gradovima gotovo i da nema slučajeva da zaposleni rade za plate niže od minimalne zarade. Međutim, u manjim sredinama to nije ni malo redak slučaj. Život u tim sredinama je u ekonomskom smislu veoma težak i često se dešava da u ljudi prinuđeni da prihvate teške uslove rada i nisku zaradu. Zakon se po tom pitanju, najviše krši u trgovinskim radnjama, pekarama i drugim prodajnim ili uslužnim objektima – kaže Veselinović.

Naš sagovornik ističe da se situacija može popraviti na bolje samo pod uslovom da se radnici sindikalno organizuju kao i da država počne sa rigoroznijim kontrolama i sankcionisanjem poslodavaca koji krše zakon isplatom nižih plata.

– Inspekcije rada moraju da dobiju veća ovlašćenja i mogućnost da adekvatno kažnjavaju. Takođe, treba odgovorno i profesionalno da obavljaju svoj posao i da učine sve što je u njihovoj moći da reše problem umesto što se dešava da se proglase nenadležnim za slučaj iako postoje sve osnove da se njime bave. Nadležni su dužni da se aktivno uključe u suzbijanje samovolje poslodavaca kroz redovne kontrole, ne treba da čekaju da ih neko obavesti o nepravilnostima već po istom principu kako kontrolišu poslovanja vlasnika ugostiteljskih i trgovačkih objekata, da postupaju kada je reč o odnosu poslodavaca prema zaposlenima u preduzećima, između ostalog i da li im se isplaćuje zakonom zagarantovani minimalac – naglašava Veselinović.

Ekonomski analitičar Branko Pavlović ističe da najvažniju ulogu u borbi protiv umanjivanja minimalnih zarada i kršenja drugih radničkih prava upravo treba da imaju sindikati.

– Ne samo da se radnička prava krše smanjenjem garantovanih zarada već se u najvećem broju firmi u Srbiji ne poštuje ni period zakonski garantovanog radnog vremena koje ne bi smelo da bude duže od 40 sati sedmično. U mnogim preduzećima zaposleni rade duže nego što to propisi predviđaju. Jedina mogućnost za efikasno sprečavanje takvog ponašanja poslodavaca je sindikalno organizovanje. Sindikati treba da imaju najvažniju ulogu u zaštiti prava zaposlenih, naročito reprezentativni, a izostanak takvog njihovog ponašanja u praksi proizvodi kršenje prava radnika. Kada je reč o državi, od nje ne treba očekivati neku veliku pomoć po tom pitanju. Ona je naklonjena stranim investitorima i shodno tome uvek će im asistirati u mogućnosti korišćenja jeftine radne snage zarad sticanja što većeg profita – zaključuje Pavlović.