Radnici u senci Šarića i skrivene kamere

Otkad je polovinom prošle godine formirana Vlada SNS-SPS-URS, njen predsednik Ivica Dačić preuzeo je ulogu predsedavajućeg SES-a. Za to vreme desila su se dva „tanka“ sastanka, a kako je počela 2013, po svoj prilici i utvrđivanje nove minimalne cene rada pričekaće još neko vreme, što ide naruku poslodavcima, ali ne i sindikatima.

– Trebalo je da imamo jedan sastanak prošle nedelje, na kom bi se između ostalog razgovaralo i o ceni rada, ali očigledno da nema prostora za to, preče su neke druge stvari, kaže za Forum Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije i član SES-a.

Minimalna cena rada od 115 dinara, koja je i sada na snazi, utvrđena je aprila prošle godine. Scenario utvrđivanja ove godine mogao bi da bude sličan prošlogodišnjem. Tri meseca natezanja između poslodavaca i sindikata, da bi na kraju sa „kompromisnom“ cenom izašla Vlada Srbije.

Ovoga puta prvi među poslodavcima koji su reagovali i zatražili „status quo“ za minimalnu cenu rada jer se „nisu stvorili uslovi za to“ bili su članovi Udruženja Poslodavac.

– U prvoj polovini godine ne treba povećavati i usklađivati rast minimalne cene rada, jer se u privredi nisu stekli uslovi za to. Ukoliko dođe do povećanja minimalne cene rada, srpsko tržište će biti nekonkurentno u pogledu dovođenja stranih investitora, napominju u Poslodavcu. Pad bruto domaćeg proizvoda, industrijske proizvodnje, porast cena sirovina zahtevaju veća ulaganja i angažovanost poslodavaca. I zato bi povećanje minimalca, smatraju u ovom udruženju, trebalo razmatrati u drugoj polovini godine.

Orbović kaže da poslodavci uvek traže da se minimalna cena rada ne dira, pravdajući to zaštitom radnih mesta.

– Mi smo tražili da cena radnog sata bude 130 dinara, jer mislimo da je to kada se sve uzme u obzir, sasvim realno, napominje Orbović. On kaže i da, s obzirom na to kako se faktički sa SES-om u poslednje vreme ništa ne zna, ne može da zna kada će biti rasprave i dogovora oko minimalca.

– Sve zavisi od toga kada će biti sledeći sastanak Saveta. Trebalo bi, tako je bar rečeno, da bude krajem februara ili početkom marta, odnosno o ceni rada bi trebalo da se raspravlja na prvoj sledećoj sednici, pa kad god ona bila, napomenuo je Orbović.

Ipak, kakvo je trenutno stanje stvari, ono što je pre samo tri meseca delovalo kao najveća prepreka socijalnom dijalogu, može se reći da se pokrenulo. Naime, u Ministarstvu rada se godinama taložio veliki broj zahteva za utvrđivanje reprezentativnosti, što poslodavačkih, što sindikalnih, na lokalnom ili republičkom nivou. Sa njima se ništa nije dešavalo, tako da su pojedina udruženja ili sindikati maltene digli ruke od toga.

Državni sekretar Zoran Martinović je za Forum u novembru rekao da gotovo 40 takvih zahteva čeka na utvrđivanje, ali da je problem tehničke prirode, odnosno da u Odboru za reprezentativnost treba postaviti predstavnike države.

Martinović sada kaže za Forum da je Odbor obnovio rad krajem prošle godine i da se tri puta dosad sastajao.

– Od 57 zahteva za utvrđivanje reprezentativnosti, rešeno je sedam, a tri su još u postupku. Od tih sedam rešenih uglavnom su odbijeni zahtevi, najviše njih odbačeno zbog toga što su podnosioci odustali, kaže Martinović. Odbor radi u dobroj atmosferi, tvrdi on, i postoje visok stepen saglasnosti u vezi sa svakom odlukom. On ističe da su najpre počeli da razmatraju zahteve onih koji najduže čekaju, ali da na red još nisu stigli složeniji predmeti – poput onih za utvrđivanje reprezentativnosti poslodavačkih i sindikalnih organizacija na republičkom nivou.

Posle petomesečnog potpunog zastoja vlada je pred Novu godinu uspela da kompletira Odbor, koji se za poslednjih mesec dana otkad je formiran sastao tri puta.

– Pauza je zaista bila duga i za sve to vreme ništa se nije radilo, jer država nije postavila svoje članove. Imali smo tri sastanka u januaru i mogu reći da je obrađena otprilike trećina zahteva, kaže za Forum predsednik Odbora za utvrđivanje reprezentativnosti Zoran Mihajlović. On očekuje da će u narednom periodu nastaviti da se sastaju i rade na zahtevima, kojih ima dosta i veruje da nikakvih opstrukcija neće biti.

Na pitanje dokle se stiglo i da li je neko već dobio reprezentativnost, Mihajlović kaže da jeste, da ne zna tačno ko su svi oni koji su ispunili uslove, ali da ih ima, baš kao i onih koji su odbijeni i onih kojima su zahtevi vraćeni na doradu. „Postoje oni koji treba da dopune dokumentaciju i čije ćemo zahteve potom ponovo razmatrati“, ističe Mihajlović. On ističe i da se Odbor još nije bavio zahtevima na republičkom nivou, već samo onim na lokalu.

– Išli smo redom, odnosno počeli smo da obrađujemo one zahteve koji su prvi predati. Kada mi završimo naš posao, onda dajemo preporuku ministru, koji posle potpisuje, odnosno daje reprezentativnost, napominje Mihajlović.

To znači da će još neko vreme u SES-u sedeti samo predstavnici Saveza samostalnih sindikata, Unije poslodavaca Srbije, UGS Nezavisnost i države. Ta slika, smatraju oni čiji zahtevi godinama leže u fiokama resornog ministarstva, trebalo bi konačno da bude izmenjena.

Konkurencija i kod poslodavaca

U poslednje vreme sve aktivnije je udruženje Miodraga Kostića Poslodavac. Oni su zahtev za utvrđivanje reprezentativnosti podneli marta prošle godine tvrdeći da imaju više od 500.000 zaposlenih. Asocijacija malih i srednjih preduzeća ima 141.000 članova koji zapošljavaju 230.000 ljudi u Srbiji, a njihov zahtev za utvrđivanje reprezentativnosti u Ministarstvu je još od 2008. Prema trenutno aktuelnom Zakonu o radu, reprezentativnost treba da dobije svako udruženje koje okuplja najmanje 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih, što je nekih 170.000 ljudi.