Radnicima dostavnih službi omogućiti sindikalno organizovanje

Profesor radnog prava Bojan Urdarević kaže da su platforme mobilne i da rešenje nije biti prestrog prema njima prilikom uređenja radnog prava jer će se one onda preseliti na neko drugo mesto.

„Ovo je visoko mobilni rad, i postoji bojazan da će sve više ljudi da se uključuje u ovo, što znači da će sve više njih biti van zone radnog prava. Nedostaje integralni opšti pristup, čak ni u EU, gde su još u fazi skupljanja podataka, on ne postoji. Sudske presude postoje u nekim zemljama Zapadne Evrope, ali sistematski, uopšteni pristup ne postoji i to je loše“, rekao je Urdarević na onlajn diskusiji „Iza ruksaka za dostavu: Strategije za osiguravanje dostojanstvenog rada među radnicima na mobilnim platformama za dostavu hrane u Srbiji“, u organizaciji Centra za istraživanje javnih politika.

Univerzalni pristup bi bio, kako je rekao, da se svim radnicima na platformama prizna svojstvo zaposlenih, a da se nekim klauzulama doda i to da se oni smatraju zaposlenima, osim u slučaju da platforma, odnosno poslodavac, ne dokaže suprotno.

„Da li ovo može je pitanje jer nisu sve platforme iste. Neke platforme se bave spajanjem, poput Linkedina, neki će reći da je to digitalna platforma kao privatna agencija za zapošljavanje, ali takva platforme opet nije poslodavac, više instrument uz pomoć kog se dolazi do posla“, istakao je Urdarević.

Prilikom rešavanja problema mora se, napomenuo je on, znati način rada platformi za digitalni rad koje imaju karakteristike poslodavca, ali i status onih koji rade, da li su samozaposleni ili zaposleni.

„Bitno je regulisati i kako platforma ocenjuje i ceni nečiji rad, kako se svrstavaju radnici u bolje kategorije, kako padaju u lošije. To su netransparentni metodi upravljanja. Često se ne zna ni koliko radnika na njima radi, jer to svi kriju, a ne da se zna na koji način rade evaluaciju tih zaposlenih“, naglasio je Urdarević.

Jedno od bitnih pitanja, kako je rekao, jeste i sindikalno organizovanje i pregovaranje, koje bi i radnicima na ovim platformama trebalo priznati. Prepreka tome, makar u Srbiji jeste i to što se zakonodavstvo sporo menja, neki zakoni se decenijama nisu menjali.

„Moramo da se menjamo, srpski Zakon o radu je iz 2005, iste godine donet je i sada važeći Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu, dok je Zakon o štrajku iz 1996. O kakvim onda reformama radnog zakonodavstva ovde pričamo“, istakao je Bojan Urdarević.

Govoreći o iskustvima iz Italije advokat najvećeg italijanskog sindikata CGIL Karlo de Markiz Gomez podsetio je da poslovi dostavljača i prevoznika postoje dugo, ali da se promenio organizacioni model i da su vreme i prostor sada u drugom ili trećem planu. To nije nova vrsta rada, kako je rekao, već nova vrsta modela rada.

„Mi kao sindikat pokušavamo da prikažemo da postoji problem jer sudovi kada dođe do radnog spora u ovakvim slučajevima imaju različite stavove. Zaposleni na ovakvim platformama su samo u nekim aspektima prepoznati kao zaposleni kod poslodavaca. Ovo se u Italiji ne smatra velikim radnim sporovima, već marginalnim i nema svesti o pravom radnom aranžmanu“, istakao je Gomez.

Nekada takve poslove, naglasio je, prihvataju ljudi koji su na marginama društva i onda su zahvalni što imaju posao i ne pomišljaju da se sude sa poslodavcima.