Radnike nema ko da štiti

 Više je faktora koji su prouzrokovali ovakvo stanje, a jedan od njih je i nedovoljno dobro radno zakonodavstvo od kojeg, između ostalog, zavisi razvoj zdravijeg privrednog ambijenta. Nizak nivo socijalnog dijaloga, kao i izostanak konsenzusa poslodavaca, sindikata i države u vezi sa najvažnijim pitanjima, neki su od ključnih problema. Upravo o tim pitanjima bilo je reči na konferenciji posvećenoj radnom zakonodavstvu i državnom budžetu Srbije, koja je u organizaciji Danas konferens centra održana prošle nedelje.

„U ozbiljnim smo problemima“, konstatovao je Zoran Martinović, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, i kao argument naveo sledeće alarmantne podatke: 750.000 nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, pad broja zaposlenih od 11 odsto i rast nezaposlenosti od 9,5 odsto u poslednje četiri godine, kao i 15 odsto „neformalno“ zaposlenih. Prema podacima iz Ankete o radnoj snazi, iz aprila ove godine, nezaposlenih je više od 735.000 ili 26,1 odsto, dok su podaci NSZ nešto drugačiji.

– Sve to je bio razlog da Ministarstvo rada zatraži povećanje budžeta za aktivne mere zapošljavanja u 2013. Nastojali smo da obezbedimo više novca, jer smo procenili da je to neophodno, ali nismo uspeli u tom nastojanju. Za aktivne mere zapošljavanja i naredne godine biće izdvojeno 3,4 milijarde dinara, baš kao i prošle. Ministarstvo će, uprkos tome, pokušati da pomogne zapošljavanje aktivnim merama, ali i normativnim delovanjem – naglasio je državni sekretar.

Nabrajajući šta je dosad urađeno na planu poboljšanja radnog zakonodavstva Martinović je najavio i planove za ubuduće i u tom kontekstu pomenuo da je radna grupa već pripremila novi zakon o štrajku jer aktuelni važi još od 1996. godine.

– Suština je, ipak, u izmenama Zakona o radu. Uočeno je da tu postoje problemi u primeni, kao i da treba da se usaglasi sa nekim EU direktivama. Značajan pomak načinjen je zahvaljujući Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, s obzirom na to da je posle njegovog usvajanja posao dobilo 11.000 osoba sa invaliditetom. Osim toga, predložili smo da se za poslodavce koji imaju obavezu da zaposle osobu sa invaliditetom ukinu penali jer već imaju obavezu da plate novčanu kaznu zbog toga, a taj novac ide upravo u budžet za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Što se tiče novog zakona o štrajku, i taj dokument je završen i pred poslanicima će se, po svemu sudeći, naći početkom naredne godine – istakao je Martinović.

Među zahtevima za izmenu ovog zakona, kako je naglasio, jesu i oni koji se tiču isplate otpremnina, produžetka rada na određeno vreme, s jedne na tri godine, uvođenje fleksibilnih poslova, osnivanje agencije za privremeno zapošljavanje. Bitno je, tvrdi Martinović, postići pun konsenzus i pronaći bar minimum saglasnosti u vezi sa svim pitanjima. Tamo gde te saglasnosti ne bude, istakao je, država će morati da ponudi najadekvatnije rešenje.

Prema oceni Radmile Bukumirić Katić, pomoćnice ministra rada, nužno je promeniti Zakon o radu iz 2005. jer „Srbija sada i tada nije ista zemlja“. Ona je, ipak, naglasila da ima niz stvari koje su dosad dobro urađene.

– U prethodnom periodu mnogo toga smo učinili na planu zakonske regulative. Usvojen je, recimo, Zakon za mirno rešavanje radnih sporova, kao i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakon o volontiranju, a u pripremi je novi zakon o štrajku. Osim toga, pospešili smo zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Treba podsetiti da je u pripremi svih ovih zakonskih rešenja bilo problema i nisu svi usvojeni jednoglasno. Na primer, kod zakona o štrajku, koji predviđa kompleksnu proceduru, postojali su različiti stavovi u vezi s nekim pitanjima. Poslodavci su tako insistirali na „lokautu“, dok si sindikati imali primedbu na uvođenje odredbe koja podrazumeva da radnici neće dobijati plate za ono vreme koje su proveli u štrajku – kaže Bukumirić Katić.

Ona je naglasila da makroekonomski ambijent trenutno ne uliva mnogo optimizma, ali da bi reforma, praćena rastom investicija, mogla da rezultira otvaranjem novih radnih mesta. Ova učesnica Danasove konferencije smatra da se od države očekuje da obezbedi stimulativan poslovni ambijent i radnu snagu.

– U Srbiji postoji podela na neodređeno i određeno radno vreme, a ja mislim da bi trebalo uvesti fleksibilnije oblike zapošljavanja. U situaciji kad se suočavamo sa velikom nezaposlenošću i kada 50 odsto mladih nema posao, neophodno je obezbediti fleksibilne oblike rada. I još nešto. Nije mi jasno zašto zaposleni odlučuju o nezaposlenima. Bilo bi, takođe, dobro da se neke odredbe Zakona o radu usklade s praksom. Tako, recimo, imamo situaciju da se izdaju rešenja za godišnje odmore u trajanju od tri nedelje, ali se u firmama retko ko pridržava toga, već svi koriste dve nedelje. Veliki problem predstavlja i regulisanje smenskog i noćnog rada, kao i uzimanje u obzir proseka poslednje tri plate za različite stvari – upozorila je Bukumirić Katić.

Govoreći o problemima u zakonodavstvu ona je pomenula i nedovoljno dobar socijalni dijalog, ali i višegodišnju nesposobnost države da utvrdi reprezentativnost sindikata i poslodavaca. „Nadležnosti odbora koji bi trebalo da se bavi utvrđivanjem reprezentativnosti nisu dobro regulisane. Trenutno rešenje sigurno nije dobro jer tri godine određeni zahtevi nisu rešeni“, naglasila je pomoćnica ministra za rad.

Sasvim drugim očima na planirane izmene Zakona o radu gledaju sindikati. Zoran Mihajlović, potpredsednik Samostalnog sindikata, zaposlen u kompaniji Fijat automobili Srbija, smatra da je problem u tome što je veliki deo izmena o kojima govore predstavnici Ministarstva rada donet pod uticajem MMF-a, ali i stranih investitora koji žele da dobiju jeftinu radnu snagu.

– A ko će zaštiti radnike? Jer za razliku od zaposlenih u FAS-u, gde sindikat dobro funkcioniše, poput onih u javnom sektoru, radnici Jure u Rači u velikom su problemu jer im poslodavac ne dozvoljava sindikalno organizovanje. Činjenica je da su sindikalni lideri u Juri dobili otkaze, i da ih država nije zaštitila. Svi ti poslodavci iz inostranstva veoma poštuju zakone u zemljama iz kojih dolaze, ali ovde su videli da mogu da rade šta hoće – upozorava Mihajlović.

On je podsetio da je za vreme krize izgubljeno 550.000 radnih mesta. Kritikujući predloge za izmenu radnog zakonodavstva, Mihajlović je konstatovao da fleksibilno zapošljavanje nije prihvatljiva opcija „jer ćemo doći u situaciju da mladi rade po 10, 20 godina, možda i ceo radni vek, na određeno. To pruža mogućnost poslodavcima da manipulišu radnicima“, smatra Mihajlović.

Zlata Zec, izvršna sekretarka UGS Nezavisnost, rekla je da ljudi ne izlaze na ulice da se bore za svoja prava zato što se boje da će ostati i bez „ovo malo hleba što imaju“.

– Ne možemo da ih uslovimo i tražimo da izađu na ulice kad ne možemo da ih zaštitimo. A ne možemo da ih zaštitimo ne zato što nemamo dobre zakone, već zbog toga što se oni ne primenjuju, a država nema mehanizme da to prati i sankcioniše. Mi smo podneli i inicijativu za donošenje zakona o sudovima rada koju smo, još u martu, prosledili vlastima. Bilo je to možda nezgodno vreme za pokretanje takvih stvari zbog izbora, ali smo zato nedavno tu inicijativu ponovili i uputili novoj vlasti. Videćemo da li će biti reakcije – istakla je Zlata Zec.

Ona je dodala da su svi svesni činjenice da se bez investitora ne mogu očekivati nova radna mesta, kao i da najveći problem pravi komplikovana procedura, i pravna nesigurnost. „Zato je veoma važno da se radi na postizanju pravne sigurnosti, na izgradnji nezavisnog sudstva, ali i na uspostavljanju ravnopravnog dijaloga svih socijalnih partnera“, smatra Zlata Zec.

Pravo na rad, posmatrano kroz vizuru poslodavca, predstavila je Gordana Grubović iz Privredne komore Beograda. Ona je poresku politiku države ocenila kao „poprilično rigidnu“, podsećajući da se pravi velika razlika između javnog i privatnog sektora.

– Izmene zakona su neophodne, baš kao i utvrđivanje reprezentativnosti. Svi smo na istom zadatku i toga treba da postanemo svesni što pre. Ima se utisak da Zakon o radu iz 2005. na neki način favorizuje ugovor na neodređeno vreme, a zapravo ne bi trebalo da bude neke velike razlike između tog i ugovora na određeno vreme. Jer i ugovor na određeno vreme može da traje ceo radni vek, što da ne – zaključuje Gordana Grubović.

Advokat Miodrag Vuković ukazao je na još jednu poražavajuću činjenicu. Reč je o tome da se veliki deo dohotka na osnovu rada ostvaruje u sivoj zoni, što predstavlja veliki udar na državni budžet.

– Uticaj koji poreski sistem ima – ogroman je i on može da bude izvor problema, ali i izvor rešenja. I sad je pitanje kakva je situacija u Srbiji. Posmatrano kroz porez na zaradu onda to znači da za razliku od Srbije, gde ta poreska stopa iznosi 70 odsto, poslodavci u Hrvatskoj plaćaju porez od 55 odsto, dok je evropski prosek oko 40 odsto. To ne mora da bude nužno loše, ali je problem što se kod nas jednako oporezuju visoke i niske zarade – tvrdi Vuković.

Alarmantni podaci

* 750.000 nezaposlenih na evidenciji NSZ

* pad broja zaposlenih od 11 odsto

* rast nezaposlenosti od 9,5 odsto

* 15 odsto „neformalno“ zaposlenih

Registrovano više od 26.000 sindikata

Iako Zakon o radu predviđa jednake uslove za sindikalno organizovanje za zaposlene u javnom i privatnom sektoru, u praksi to i nije baš tako. Prava retkost je u Srbiji naći privatnu kompaniju koja dozvoljava sindikalno udruživanje. Zoran Martinović, državni sekretar u Ministarstvu rada, potvrdio je da je sindikalno organizovanje u javnom sektoru uspešnije. „Zakon je postavio dovoljan pravni okvir da sloboda sindikalnog udruživanja važi za sve. U praksi, međutim, registrovan je nizak nivo udruživanja u privatnom sektoru“, rekao je Martinović, učestvujući u raspravi održanoj posle konferencije.

U Ministarstvu su, kako je naglasio, stalno suočeni sa svakodnevnom poplavom novih sindikata, kojih u ovom trenutku ima 26.000. „Angažovanje sindikata vidi se najbolje kroz broj kolektivnih ugovora. U javnom sektoru gotovo svi imaju kolektivne ugovore, ali kad je reč o privatnom sektoru, takvi ugovori postoje u samo pet grana“, naglasio je Martinović. Pomoćnica ministra Radmila Bukumirić Katić konstatovala je da je upravo tako veliki broj sindikata jedan od razloga zbog kog treba menjati Zakon o radu. „Zakon ne reguliše brisanje sindikata. Imali smo situaciju da je gotovo preko noći nestalo 11.000 preduzeća u kojima je sigurno bilo sindikata. Međutim, da bi sindikati bili izbrisani, mora da se podnese zahtev i zato je potrebno da se ta zakonska obaveza promeni“, kaže Radmila Bukumirić Katić.

Zoran Martinović, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike

Značajan pomak načinjen je zahvaljujući Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, s obzirom na to da je posle njegovog usvajanja posao dobilo 11.000 tih osoba. Što se tiče novog zakona o štrajku, i taj dokument je završen i pred poslanicima će se, po svemu sudeći, naći početkom naredne godine.

Radmila Bukumirić Katić, pomoćnica ministra rada

U Srbiji postoji podela na neodređeno i određeno radno vreme, a ja mislim da bi trebalo uvesti fleksibilnije oblike zapošljavanja. U situaciji kad se suočavamo sa velikom nezaposlenošću i kada 50 odsto mladih nema posao, neophodno je obezbediti fleksibilne oblike rada. Bilo bi, takođe, dobro da se neke odredbe Zakonu o radu usklade s praksom.

Zoran Mihajlović, potpredsednik Samostalnog sindikata

Ne slažem se sa predlozima za izmenu radnog zakonodavstva i mislim da fleksibilno zapošljavanje nije prihvatljiva opcija jer ćemo doći u situaciju da mladi rade po 10, 20 godina, možda i ceo radni vek, na određeno vreme. Da ne govorimo o tome da to o pruža mogućnost poslodavcima da manipulišu pravima radnika.

Zlata Zec, izvršna sekretarka UGS Nezavisnost

Ljudi ne izlaze na ulice da se bore za svoja prava zato što se boje da će ostati i bez ovo malo hleba što imaju. Ne možemo da ih uslovimo i tražimo da izađu na ulice kad ne možemo da ih zaštitimo. A ne možemo da ih zaštitimo ne zato što nemamo dobre zakone, već zbog toga što se oni ne primenjuju, a država nema mehanizme da to prati i sankcioniše.

Gordana Grubović iz Privredne komore Beograda

Ima se utisak da se pravi velika razlika između javnog i privatnog sektora i da Zakon o radu iz 2005. na neki način favorizuje ugovor na neodređeno vreme. A, zapravo, ne bi trebalo da bude neke velike razlike između tog i ugovora na određeno vreme. Jer i ugovor na određeno vreme može da traje ceo radni vek, što da ne.

Miodrag Vuković, advokat

Posmatrano kroz porez na zaradu onda to znači da za razliku od Srbije, gde ta poreska stopa iznosi 70 odsto, poslodavci u Hrvatskoj plaćaju porez od 55 odsto, dok je evropski prosek oko 40 odsto. To ne mora da bude nužno loše, ali je problem što se kod nas jednako oporezuju visoke i niske zarade.