Rajaković: Srbija mora u energetsku tranziciju, bez obzira što nisu poznata sva rešenja

„Na početku bilo koje tranzicije nisu poznati svi odgovori na pitanja koja će se otvarati, međutim, razloga da se već danas krene u smeru napuštanja uglja ima više nego dovoljno, a preostale odgovore razvijaćemo usput, jer verujemo u tehnologije koje donose progres“, rekao je Rajaković za Betu povodom zahteva Elektroprivrede Srbije (EPS) i Elektromreže Srbije (EMS) da se promeni Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije.

EPS i EMS su 10. januara ove godine uputili pismo Ministarstvu rudarstva i energetike Srbije u kome su zatražili da se promeni taj zakon i zaustavi donošenje podzakonskih akata koji regulišu proizvodnju zelene energije.

Ta dva javna preduzeća su navela da će uključivanje velikog broja solarnih elektrana i vetroparkova u elektroenergetski sistem ugroziti njihovu stabilnost i dovesti do velikih troškova koje će morati da plate oni, ali i građani i firme kroz poskupljenje električne energije.

Rajaković je rekao da je polazno pitanje da li je Srbiji potrebna energetska tranzicija, odnosno dekarbonizacija energetskog sektora (otklon od lignita) i da li je dobro da se nastavi energetskom trajektorijom koja je zacrtana 70-tih godina prošlog veka, drugim rečima da li Srbija može da bude zadovoljna tehničko – tehnološkim, ekonomskim i ekološkim performansama njene termoenergetike.

Istakao je da su u poslednjem kvartalu 2021. godine u Srbiji „ogoljeni inherentni problemi u tom sektoru“.

„Starost infrastrukture uz izuzetno loš kvalitet uglja i nedovoljno investiranje i održavanje, zbog nesposobnosti upravljačke strukture uzrokovala je radikalno smanjenje proizvodnje u Termoelektrani ‘Nikola Tesla’ čija je posledica uvoz električne energije i to u trenutku kada je njena cena na referentnoj berzi bila na rekordno visokom nivou. Uvoz i dalje traje“, rekao je Rajaković, koji je i član Saveza energetičara Srbije.

Dodao je da je termoenergetski sektor sa rudnicima uglja, bez direktnih ili indirektnih subvencija države, bez podrške jeftinog kilovatsata (kWh) iz hidroelektrana, ekonomski neodrživ.

Sa teretom taksi na emisije ugljen-dioksida termoenergetski sektor postaje, kako je rekao, ekonomski još ugroženiji.

Mora se, prema njegovim rečima, ukazati da ni nove termoelektrane ne rešavaju problem jer ako rade sa prihvatljivim ekološkim performansama tada postaju investiciono veoma skupe.

O lošim ekološkim posledicama rada termoenergetskog sektora po zdravlje stanovništva verovatno, kako je rekao, nije potrebno dodatno govoriti.

Ta analiza termoenergetskog sektora, kako je ocenio, samo je vrh ledenog brega zbirnih problema u njemu, a posledica su lošeg stanja u rudnicima i pojedinim termoblokovima.

„Rizici od problema u proizvodnji iz termoelektrana će se u narednom periodu uvećavati. Time se dovodi do apsurda koncept da sigurnost snabdevanja kod nas treba zasnivati na proizvodnji električne energije iz uglja“, rekao je Rajaković.

Dodao je da se u energetsku tranziciju mora ići pre svega zbog samih građana Srbije.

Jedan od problema koji, kako je rekao, nije u celosti zaokružen je aspekt balansiranja promenljive proizvodnje iz vetroelektrana i solarnih elektrana jer dnevne i sezonske varijacije intenziteta vetra i sunca zahtevaju drugačiji tehnološki koncept sistema u kome je skladištenje ravnopravno sa proizvodnjom i potrošnjom energije.

„Električna energija će se skladišti ili u postrojenjima električnih baterija ili u drugim vidovima kao u akumulacijama vode, skladištima toplote, skladištima vodonika, odnosno metana…i to onda kad su na raspolaganju viškovi električne energije iz vetroelektrana po pravilu tokom noći, a iz solarnih elektrana oko podneva“, rekao je Rajaković.

Skladišta se, prema njegovim rečima, dimenzioniraju za ublažavanje dnevnih, ali i sezonskih fluktuacija proizvodnje iz obnovljivih izvora, a dobri primeri su postojeće i buduće velike vodne akumulacije, skladišta toplote sezonskog karaktera u Danskoj, skladišta vodonika (ili drugih gasova), a rezerve energije u skladištima se koriste kad nema dovoljno proizvodnje iz obnovljivih izvora.

Treba imati na umu da se, kako je rekao, ne zatvaraju svi termoenergetski blokovi jednovremeno, niti se zatvaraju za pet godina, a ne uvode se ni hiljade i hiljade megavata iz obnovljivih izvora u naredne tri godine bez izgrađenih kapaciteta i tehnologija skladištenja sa sposobnošću samobalansiranja. Događaji u energetici, prema njegovim rečima, imaju svoj logičan, inženjerski redosled sa protokom vremena.

Dodao je da novi koncept elektroenergetskog sistema izrasta postupno, a struka crta optimalnu dinamiku uvođenja pojedinačnih energetskih postrojenja.

Istakao je da je danas raspoloživo mnogo tehnologija skladištenja, a u Srbiji se praktično koristi samo tehnologija reverzibilnih hidroelektrana.

„Za balansiranje u skoroj budućnosti je posebno važna integracija, odnosno sinergija (elektrificiranih) sektora transporta, grejanja (hlađenja) i industrije sa sektorom elektroenergetike. Ovde se i kao potrošnja, ali i kao izvor (podrška), elektroenergetskom sistemu vide baterije električnih automobila“, rekao je Rajaković.

Kao značajan resurs se, prema njegovim rečima vidi konverzija viškova varijabilne proizvodnje iz obnovljivih izvora u toplotu, velika skladišta tople vode dokazana su u praksi u mnogim zemljama, ali isto tako je značajan resurs za balansiranje, povezivanje sektora grejanja sa elektroenergetskim sektorom kroz upotrebu toplotnih pumpi.

Poseban akcent se, kako je rekao, mora staviti na vodonik koji se proizvodi elektrolizom (napajanom viškovima električne energije iz obnovljivih izvora) i posle koristi kao metan ili neki drugi gas za pokretanje termoproizvodnje kao i za teški transport, a udeo ovog segmenta energetike procenjuje se u finalnoj dekarbonizovanoj energetici i do jedne trećine.

Istakao je da dodatnu fleksibilnost omogućavaju i postojeći kapaciteti na prirodni gas koji će postojati i u tranzicionom periodu.

„Sve više se grade velika industrijska postrojenja baterija za skladištenje električne energije, snaga nekoliko stotina megavata, koja su ili u sprezi sa svojom vetro ili solarnom elektranom i tako čine balansnu grupu, ili su sistemski raspoloživa operatoru sistema“, naveo je Rajaković.

Ceo koncept balansiranja i energetske tranzicije, i na strani potrošnje i na strani proizvodnje mora, prema njegovim rečima, biti podržan pametnim mrežama, odnosno pametnom infrastrukturom u kojoj je digitalizacija početna pretpostavka.

Prema njegovim rečima pametna brojila, senzori, kontroleri, pametni energetski uređaji, skladištenje energije, internet stvari, a nadasve softverske platforme (agregacije, blockchain tehnologije,…) samo su delovi te pametne infrastrukture u kojoj je telekomunikaciona podrška sa dvosmernim tokovima informacija potreban uslov za sistemske primene.

Nadalje, upravljanje potrošnjom omogućava, kako je rekao, da ona postaje sve fleksibilnija kako bi mogla da prati varijabilnu proizvodnju iz obnovljivih izvora.

„Ove promene podrazumevaju sve više obnovljivih izvora kao velikih elektrana (vetroelektrane, solarne elektrane, …), ali i obnovljive kao distribuirano generisanje (solarni paneli, male vetroelektrane, male elektrane na biomasu i biogas, mikrogenerisanje, geotermalne elektrane,…). Fenomen decentralizacije proizvodnje vodi i potrebi za virtuelnom elektranom, odnosno virtuelnom balansnom grupom (mikromreže,…)“, rekao je Rajaković.

Dodao je da tržište i elektroenergetske mreže moraju takođe da pomognu u rešavanju problema balansiranja i ublažavanja neizvesnosti prognoze proizvodnje iz obnovljivih izvora i kao odgovor da ponude ekonomske podsticaje koji pogoduju dodatnoj fleksibilizaciji sektora kada je reč o ekonomičnosti skladištenja, regulacionoj rezervi, odzivu potrošnje i dinamičkom tarifiranju unutar dnevnih fluktacija, prognozi zagušenja u prenosnoj mreži i njihovoj relaksaciji“, rekao je Rajaković.