Rasprava ili bal pod maskama

Još teže to prihvataju zaposleni koji uz svu papirologiju nemaju načina da nateraju vlasnika da im redovno isplaćuje zarade i da to čini legalno, preko računa, što podrazumeva i sva ostala fiskalna i socijalna davanja.

U jednom se svi slažu – izmene Zakona o radu su neophodne. I tu prestaje svaka saglasnost, jer poslodavci i sindikati još uvek vode posredan dijalog. Radnike u ovom trenutku još niko ništa nije pitao, ali oni i tako imaju preče brige, jer održavaju blokade na putevima i prugama pokušavajući time da izdejstvuju isplatu zarađenih pet, sedam ili devet plata.

Organizacije poslodavaca uglavnom su saglasne da je u tekstu predloga za izmenu postojećeg zakona, koji još nije javno predstavljen „ali kruži“, neophodno mnogo toga menjati.

– Tekst nacrta zakona prilično je mistifikovan i tajnovit. On je izašao sa nejasnim potpisom autora iz Ministarstva rada, prosleđen je kao interni dokument nekim sindikatima, ali se ne zna po kojim kriterijumima su primaoci odabrani, što je čudan metod u kreiranju dokumenta za koji je potreban široki konsenzus. Mi iz toga izvlačimo zaključak da Ministarstvo rada ne želi da se legitimiše kao nosilac ovog posla, kaže za Radnik Žarko Milisavljević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, i dodaje da će takav pristup biti ozbiljna prepreka u izradi smislenog i opšte prihvaćenog dokumenta.

On naglašava da je pre svakog radnog nacrta izmena trebalo prvo da socijalni partneri utvrde šta žele da menjaju u postojećem sistemu, i da li bi možda bilo racionalnije da se donese potpuno novi zakon. Naime, ako sadašnji tekst pretrpi više od 50 odsto izmena, to će biti još nerazumljiviji i komplikovaniji zakon koji će nadležna ministarstva opet morati da tumače a radnici da angažuju advokate kako bi ga primenili. Uz to, on neće moći da prekine desetogodišnju praksu u kojoj jednostavno nije bio primenjivan. Umesto toga, racionalnije bi bilo da se uradi novi tekst koji bi bio kratak i jasan svima koji ga koriste, smatra Milisavljević.

– Ključno pitanje oko koga se lome koplja jeste da li bi trebalo menjati sada komplikovanu proceduru zapošljavanja i otpuštanja. U sindikatima su zahtev poslodavaca da se to pojednostavi, protumačili kao želju da se lakše i brže otpusti zaposleni, a činjenica je da postojeća procedura nije sačuvala radna mesta, samo je za poslodavce bila skupa. Praktično, domaći privrednik zbog krutih propisa ne može lako da poveća ili smanjuje obim proizvodnje, ne može da menja delatnost i tehnologiju jer ne može da promeni profil zaposlenih. On na tržištu ne može brzo da se prilagođava i većina, da bi opstala, izlaz traži angažujući radnike na crno, objašnjava Milisavljević.

On smatra i da je potrebno ukinuti institut opšteg kolektivnog ugovora, jer su sve stavke iz tog dokumenta praktično prepisani zakon. Ostaje neregulisano pitanje funkcionisanja granskog kolektivnog ugovora čija je osnovna funkcija da osim uslova i specifičnosti rada u jednoj oblasti, utvrđuje i minimalnu cenu rada.

– U nedostatku stvarnog socijalnog dijaloga odluku o minimalnoj ceni rada sada donosi ministar. On se time javlja u ulozi zaštitnika prava radnika, ali on nije odgovoran ako je ta odluka neprimenjiva. Ona je i do sada nanosila štetu, jer se minimalna cena gotovo izjednačila sa prosečnom platom, većina firmi je zato počela da isplaćuje minimalac, a domino efekat iz tog poteza je niska produktivnost i pad proizvodnje – objašnjava naš sagovornik i tvrdi da na takvoj regulativi uporno insistiraju oni koji žele da zadrže sadašnji status u Socijalno-ekonomskom savetu.

I sindikati, međutim, imaju svoje argumente u raspravi oko novog teksta Zakona. Oni tvrde da komplikovane ili jednostavne odredbe zakona nisu presudne u procesu povećanja ili smanjenja zaposlenosti. Prema rečima Zorana Stoiljkovića, potpredsednika UGS „Nezavisnost“, to je mantra koju ponavljaju liberalni teoretičari, a činjenica je da zakon nije brana zapošljavanju jer to zavisi od preduzetničke pameti i poslovnog ambijenta.

– Kada god se dešava nešto što će imati specifičnu težinu u praksi, počinje mistifikacija i politička instrumentalizacija. To smo gledali više puta, to su procesi u koje se uključuju socijalni partneri, ministarstva posebno i sve postaje izoštreno kao da je reč o nekoj revolucionarnoj promeni. A na pravu revolucionarnu promenu ukazala je Svetska banka, koja je u analizi ovdašnjeg stanja navela da smo u ogromnim problemima zbog velike nezaposlenosti i formalne zaposlenosti, kaže za Radnik Stoiljković.

On dodaje kako ima osećaj da se na promenama zakona paralelno radi, i socijalni partneri i ministarstvo imaju radne grupe koje o tome govore. S druge strane, pravog socijalnog dijaloga o tome još nema, niti je on prethodio izradi zakona, jer premijer koji je i na čelu Socijalno-ekonomskog saveta sedam meseci nije sazvao sednicu, ističe naš sagovornik.

– Igraju se igre, rasprava o zakonu je „bal pod maskama“ u kojem se stvara veštački animozitet između stvarnih socijalnih partnera. Tačno je da u predlogu ima nekih stvari koje su neodbranjive, ali pravi problem nije to, već činjenica da je naše radno zakonodavstvo neuravnoteženo. Činjenica je, takođe, da u njemu radnici nemaju stvarna prava niti ravnopravan status čak ni na papiru, a naročito u praksi – kaže Stoiljković i zaključuje da je ovde stvoren privid kako se izmenama zakona o radu može podstaći privredna aktivnost, a to je stvarno zamagljivanje problema koji se nalazi na drugoj strani.

Najviše o otpremninama

Do sada, u raspravama se najviše govorilo o otpremnini, pri čemu se poslodavci zalažu da pravo na tu nadoknadu u slučaju otkaza ima radnik za vreme provedeno u toj firmi, dok neki sindikati traže obračun za čitav radni staž. Međutim, prema rečima Zorana Stoiljkovića iz UGS „Nezavisnost“, nijedan ozbiljan sindikalac to neće zahtevati, jer nama je potrebno lakše i fleksibilnije zapošljavanje.

Politička preduzeća

– U tekstu novog zakona predviđena je i mogućnost „iznajmljivanja“ radnika, što će se odvijati preko agencija za zapošljavanje. Njih će moći da osnuju fizička ili pravna lica kojima bi Ministarstvo rada dodelilo dozvolu, licencu i vršilo kontrolu. To bi zaista bila politička preduzeća pod direktnim uticajem Ministarstva rada, a funkcionisala bi kao paralelan sistem u odnosu na Nacionalnu službu zapošljavanja, koja je u nadležnosti Ministarstva privrede – kaže Žarko Milisavljević i dodaje da nije jasno zbog čega se Ministarstvo rada upliće u politiku zapošljavanja, ali da svakako pokušava da u svoj resor doda još jednu politički važnu oblast.