Da li će rast korupcije u Srbiji uticati na investicije i na koji način?

TI je objavio listu za 2023. godinu, prema kojoj se Srbija nalazi na 104. mestu od 180 svetskih zemalja, prema percepciji korupcije.

Srbija na ovoj listi deli 104. mesto sa Alžirom, Brazilom i Ukrajinom.

Prethodni put, Srbija je bila na 101. mestu, mada je imala isti indeks kao i sada 36. To znači da se, prema oceni ove organizacije, u Srbiji ništa pozitivno ne menja što se tiče korupcije, već naprotiv.

Od zemalja iz regiona, iza Srbije ostala je samo Bosna i Hercegovina, koja se nalazi na 108. mestu.

Iako su državni zvaničnici najavljivali žestoke obračune sa korupcijom tokom prethodnih godina, u realnosti nivo korupcije u našoj zemlji raste.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je prošle godine da je sasvim sigurno korupcije uvek bilo i da će je biti, ali je dodao i da je ona najveća onda kada se gradi najmanje i poručio da se danas gradi mnogo više nego pre 2012. godine.

Ipak, ono što je zanimljivo, jeste da je u izveštaju TI posebno naglašen i veliki infrastukturni projekat „EXPO 2027„, gde se navodi da postoji rizik od naduvanih ugovornih cena i nekvalitetnih građevinskih radova.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić kaže za Danas da ovo pogrošanje položaja Srbije, što se tiče korupcije, nije toliko značajno.

„Posebno ako uzmemo u obzir da je korupcija bila visoka i u ranijim godinama, onda ne pravi veliku razliku to da li smo na 100. ili 104. mestu za funckonisanje privrede, za investitore i slično“, objašnjava on.

Kako navodi, korupcija negativno utiče na privredu jer da bi se ona dogodila potrebno je veliko, neproduktivno trošenje resursa, koji su po definiciji ograničeni.

„Da bi se neki koruptivni posao dogodio u njemu učestvuju vlasnici i direktori privatnih preduzeća, zatim predstavnici državnih organa i preduzeća, a često su tu i određeni posrednici. Svi oni troše vreme da bi se dogodio taj koruptivni posao. Umesto da menadžeri i vlasnici preduzeća unapređuju poslovanje svog preduzeća, pokušaju da podignu kvalitet proizvoda i usluga, da uvedu inovacije, smanje cene i slično, oni se bave neproduktivnim aktivnostima“, smatra Arsić.

Slično je, kako dodaje, i sa državnim funkcionerima, birokratama ili političarima, koji kako ukazuje, ne rade posao koji je u interesu društva.

„Još jedan nepovoljan efekat jeste to što kada se koruptivni posao dogodi, on često dovodi do neravnopravnosti učesnika na tržištu. Rezultat korupcije je često to da neke firme imaju privilegovan položaj u odnosu na neke druge, što znači da posao sa državom ne dobijaju preduzeća koja imaju najpovoljnije uslove što se tiče cene, kvaliteta… već firme koje su potkupile određene ljude u državnom aparatu“, kaže Arsić.

On dodaje da se to u Srbiji manifestuje tako što često na tenderima imamo samo jednog učesnika, što je, kako objašnjava, posledica toga što ostali znaju da je dogovoreno ko će dobiti posao.

Što se tiče investicija, naš sagovornik naglašava da ovaj negativan efekat korupcije utiče, pre svega, na privatne domaće investicije.

„Privatnici dosta novca ulažu u koruptivne poslove umesto da investiraju. Što se tiče stranih investitora, tu nema velike kourpcije. Oni uglavnom imaju dobre uslove i država njima često daje novac da bi radili u Srbiji“, kaže Arsić.

On kao primer navodi to što se vidi da su strane investicije visoke u Srbiji i da se održavaju već godinama na tom nivou, jer, kako ponavlja, oni imaju relativno povoljan tretman od strane države.

Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku sa druge strane smatra da porast korupcije negativno utiče na strane investitore time što pokazuje da institucije u Srbiji ne rade savesno i po zakonima, već da se nalaze pod određenim uticajem pojedinaca i privatnih interesnih grupa.

„To znači da će bilo koji strani investitor koji razmatra investiciju u Srbiji biti još oprezniji u pogledu plasmana te investicije i zaštite kapitala koji investira. Zemlje sa visokim indeksom korupcije na taj način zapravo kao investitore privlače više sumnjiv kapital i one koji su spremni da mešetare, dogovaraju se sa korumpiranim političarima i kad dođu u tu zemlju vrše različite zloupotrebe, tj. oglušuju se o zakone i prava građana te zemlje“, objašnjava on.

To je, kako dodaje, tipično za niskorazvijene zemlje Afrike i Azije.

„U Evropi većina država nastoji da takve investicije izbegne, jer one vremenom razaraju društveno-ekonomski sistem zemlje iznutra“, kaže Rajić.

On je saglasan da porast korupcije sprečava i domaće investitore da već oplođeni kapital reinvestiraju u zemlji.

„Oni su svesni da na svakom koraku ta investicija i njen povrat mogu da budu ugroženi, da dospeju u zavisnost od korumpiranih institucija i donesu mnogo nevolja domaćim vlasnicima kapitala“, naglašava Rajić.

Naš sagovornik dodaje da poslovni ljudi i iz demokratija i iz zemalja sa totalitarnom vlašću teže da svoj novac ulažu tamo gde je sigurno da je kapital zaštićen i da postoji nezavisni pravni sistem koji ga može zaštititi od zloupotreba i samovolje vladajućih garnitura.

„Srbija, nažalost, spada u pet najsiromašnijih zemalja u Evropi i za nju je loše da korupcija raste, jer manjak domaćih i stranih investicija znači još usporeniji razvoj i niži životni standard za njene građane“, kaže on.

Rajić navodi i primer lošeg funkcionisanja pravosuđa u ovim slučajevima.

„Neke od kompanija u našem poslovnom udruženju imaju sudske sporove koji traju već pet do sedam godina, u kojima su pokušali da zaštite uloženi kapital i imovinu. Neke su pre dve ili tri godine podnele tužbe, a da sud nije zakazao ni prvu raspravu. Takvi maratonski sporovi ukazuju da je pravosudni sistem ili organizaciono neefikasan ili korumpiran i to je nešto što investitori prvo pitaju kada razmatraju investiciju – koliko traje prosečan privredni, odnosno trgovinski spor?“, navodi on.

Rajić dodaje da se u evropskim zemljama takvi procesi završavaju u rasponu od šest do 24 meseca.