Rat, despotizam i siromaštvo – ključni neprijatelji sveta rada

Rat, despotizam i siromaštvo su oduvek ključni neprijatelji sveta rada. Istina, kriza nije nastala sa ratom u Ukrajini. Vreme naduvavanja finansijskih balona, jeftinog novca i niskih, čak negativnih kamata je za nama. Kreditna zaduženja i neefikasna ulaganja i potrošnja postaju veliki rizik i za države i za domaćinstva. Ovo je zato i vreme povratka države u prostor kreiranja razvojnih strategija i investiranja koju mora da prati, uz socijalizaciju rizika i socijalizacija dobiti (Micukato). Tako je jedino moguće i ostvarivanje socijalnih i solidarnih funkcija države.

LUKSUZNA PITANJA: Sindikati moraju i imaju šta da kažu o ovim pitanjima. Kao i o pitanju radikalno izmenjenim okolnostima primerene razvojne strategije koja mora, u uslovima deglobalizacije i imperijalne borbe za preraspodelu moći, voditi računa o razvoju energetike i poljoprivrede kao o pitanjima nacionalne bezbednosti. U tom okviru, recimo odsustvo dugoročne razvojne strategije poljoprivrede ili ruiniranje energetskog sektora nestručnim upravljanjem dodatno ojačavaju krizu, podižu inflaciju i obaraju standard života i zaposlenost.

Polaznu osnovu za razmatranje sindikalnih strategija primerenih vremenu čini razrešenje dileme – šta su danas osnovni interesi sveta rada i kako da ih sindikati ostvare? Činjenica, recimo, da, krug ovlašćenja Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije (SES) uključuje, pored politike zapošljavanja, rada i radnog zakonodavstva, i pitanja privrednog rasta, monetarne i fiskalne politike i socijalnu i demografsku politiku, zdravlje i obrazovanje, dobro ilustruje krug i redosled pitanja na sindikalnoj agendi. Na njoj su sve prisutnija i pitanja klimatskih promena i puta ka zelenoj, cirkularnoj i na znanju zasnovanoj, digitalnoj ekonomiji.
Da se ne radi o luksuznim pitanjima pokazaće dve kratke ilustracije.

Direktiva o radu na platformama bavi se zloupotrebama algoritamskog upravljanja i potrebom da u ukupno njegovo dizajniranje budu uključeni i predstavnici radnika i sindikati. Ako se upotreba algoritama i direktan nadzor nad radom širi i na čitavu (polu)automatizovanu proizvodnju jasno je da to nije pitanje od perifernog interesa. Na drugoj strani, samo postojanje GIG (honorarne) ekonomije umnogome je rezultat nedovoljnih zarada i prethodnog pada radnih standarda u „tradicionalnoj“ ekonomiji.

ODRŽIVA ZAPOSLENOST – KLJUČNI PROBLEM: Kad je o klimatskim promenama reč, radi se i o klimatskoj pravdi, odnosno pravednoj raspodeli rizika i dobiti od „ozelenjavanja“ ekonomije. O krugu „sindikalnih pitanja“ govori i čitav set ekonomskih i socijalnih pokazatelja koji se koriste prilikom utvrđivanja minimalne zarade.

Primera radi, ako se prilikom određivanja visine zarada mora voditi računa o stagflaciji, onda su i nedostatak radne snage u brojnim sektorima i demografsko pražnjenje relevantan parametar. Ključni problem Srbije nije više bilo kakva već kvalitetna i održiva zaposlenost. Socijalna pravda i solidarnost jesu ključne vrednosti sindikata i sveta rada. Indeks socijalne pravde, pored siromaštva i nejednakosti, radnih prava uključuje i pitanja rodne i međugeneracijske pravde, kao i pitanja prostorne i klimatske pravde – dostupnost infrastrukture i javnih dobara poput nezagađenog zemljišta, vazduha i vode.

Dakle, sve su to pitanja kojima bi se morali, samostalno ili u okviru širih socijalnih umrežavanja, baviti sindikati. Ovde ću, međutim, podsetiti na neveselu činjenicu da su u Srbiji prava na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje lišeni radno angažovani koji nemaju status zaposlenih.

Istovremeno, kolektivno pregovaranje i potpisivanje posebnih kolektivnih ugovora praktično su svedeni na javni sektor, pri čemu su institucije socijalnog dijaloga bez dovoljno kapaciteta, resursa i uticaja. Kako stvari stoje danas dovoljno govori činjenica da zarade ponovo gube bitku sa rastućim troškovima života. Ili pak nebezbedni uslovi rada koji u slučaju prosvetnih radnika uključuju i maltretiranje i urušavanje profesionalnog i ljudskog dostojanstva.

Polaznu pretpostavku za izmenu odnosa snaga u ovim „klasno-kompromisnim“ institucijama čini, pored jačanja kapaciteta njegovih aktera, realizovanje zahteva da se svim radnicima garantuje sloboda sindikalnog udruživanja, organizovanja i delovanja, kao i da se radničkim predstavnicima obezbedi pravo na efikasnu zaštitu. Pored učešća u socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju sindikatima su na raspolaganju – na akcionom repertoaru, i javno zagovaranje i političko lobiranje, kao i sa krizom sve prisutnija protestna okupljanja i štrajkovi.

OBLIKOVATI ATRAKTIVNU PONUDU: Prethodno pitanje koje se tiče same pozicije sindikata jeste problem raširenog partijskog zapošljavanja, političkog klijentelizma i korupcije, koji uključuju i pritiske na izborno izjašnjavanje i prisiljavanje na učešće u političkim manifestacijama. Oni moraju biti predmet jasne sindikalne osude i suprostavljanja jer urušavaju same temelje autonomnog sindikalnog angažovanja. Istovremeno, dovođenje na ključne pozicije poslušnika bez kompetencija ima direktne negativne razvojne posledice.

Svi relevantni akteri na fragmentiranoj sindikalnoj sceni bi, u situaciji akutne krize, morali da ustanove listu zajedničkih interesa i zahteva oko kojih je neophodna saradnja. Primera radi, borba da radno angažovani ne padnu u ralje siromaštva uključuje, pored onih sa minimalnim zaradama, i sve one čija se primanja kreću oko medijalne i prosečne zarade, pa i one sa zaradama ispod šestocifrenog dinarskog iznosa „plate za život“ čija je vrednost izmerena na nivou od hiljadu evra.

Sindikati jesu dominantno oslonjeni na članstvo koje se regrutuje iz redova slabo plaćenih (stalno) zaposlenih koji dolaze iz tradicionalnog privatnog sektora i javnih službi. No, ako ne žele da budu osuđeni na marginalizaciju sindikati moraju da oblikuju atraktivnu ponudu i za sve u prostoru ranjive (polu)zaposlenosti i samozaposlenosti. I kad ostvaruju solidne prihode oni su jednako obespravljeni i profesionalno uniženi.

U tom okviru, borba za progresivno oporezivanje, pri čemu bi neoporezivi deo zarade bio podignut, recimo, na nivo medijalne plate, odnosno plate do koje je angažovana polovina zaposlenih, ima solidarno i objedinjujuće dejstvo, jer bi cenu uvećanja poreza platilo tek nekoliko procenata najbogatijih. Isti efekat ima i istovremena borba za topli obrok i regres, kao i pravo na univerzalnu zdravstvenu zaštitu, penzije i dečije dodatke. Sve to su svakako legitimni i razumljivi ciljevi koji imaju i praktičnu vrednost i mobilizacijski potencijal.

Autor je politički sociolog