„Država aktivno doprinosi stvaranju platnog jaza“: Zašto žene zarađuju manje od muškaraca i ima li načina da se smanji razlika?

Po žene negativna razlika u platama u odnosu na muškarce najveća je u periodu između 35. i 39. godine života, a prema podacima iz Statističkog kalendara 2024. koji je objavio Republički zavod za statistiku, u prošloj godini žene su u proseku u tom dobu imale za 21.587 dinara manju neto platu nego muškarci. To je za 22 odsto manja plata koju žene primaju od muškaraca u proseku u naponu njihove radne snage.

Činjenicu da ženama rast plata prestaje nakon 34. a muškarcima posle 39. godine stručnjaci objašnjavaju time da žene koje se odluče da rađaju imaju pauzu u karijeri. Zbog toga, kako kažu, muškarci ih „prestignu“, što se posledično oseti i na platama.

Ipak, prema rečima naših sagovornica, na održavanje jaza utiču i drugi faktori, kao što su vrste poslova kojima se žene bave, profesija za koje se školuju i stereotipi koji još uvek postoje.

Tako Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju ističe da je jedan od razloga za pomenute razlike to što su zaposlene žene skoncentrisane u onim sektorima delatnosti u kojima su prosečne zarade manje.

„Najveći broj zaposlenih žena je u obrazovanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, a mislim da preovladavaju i u sektoru trgovine. Takođe, ako posmatramo unutar jednog sektora delatnosti, može se primetiti da više muškaraca ima na rukovodećim pozicijama koje su bolje plaćene. Sa druge strane, mladi koji tek završe školu nisu na upravljačkim pozicijama, pa je zato verovatno i razlika kod žena i muškaraca manja na početku karijere. Zatim, kada žene imaju 25 godina i više, nastupa sindrom staklenog plafona i tada muškarci mnogo brže napreduju, odnosno dolaze na više hijerarhijske pozicije.  U periodu od 25. do 39. godine  žene se više okreću porodici, pa idu na odsustvo. Tada imaju manje naknade nego kada bi radile“, pojašnjava Bradaš.

Kako dodaje, kada bi platni jaz bio prilagođen, to jest kada bismo muškarce i žene potpuno izjednačili po nivou obrazovanja, deluje da je najuticajniji faktor na plate veća prisutnost zaposlenih žena u javnom sektoru u kojem su plate manje.

„U rudarstvu, IT i drugim plaćenijim delatnostima imamo manje zaposlenih žena, što se neminovno odražava i na razlike“, kaže ona.

Govoreći o načinima da se jaz smanji, Bradaš kao potencijalno rešenje vidi uvođenje regulative kakva postoji u Evropskoj uniji, a koja se odnosi na transparentnost zarada.

„Postoji regulativa u EU koja se odnosi na transparentnost zarada. Prema njoj poslodavac je u obavezi da kandidatima i kandidatkinjama za posao kaže kolika je zarada na toj poziciji. Ali i da poslodavci koji imaju veliki broj radnika urade analizu razlika u zaradama između muškaraca i žena na radnim mestima sa istim zahtevima i odgovornostima. Ukoliko je razlika veća od pet odsto, obavezni su da preduzmu mere da se ona prevaziđe“, kaže naša sagovornica.

Stoga, pojašnjava, ako bi Srbija htela da se priključi EU, trebalo bi da pokaže stvarnu opredeljenost u tom smeru. Za to je, kako pojašnjava, potrebna izmena Zakona o radu i uvođenje odredbe iz pomenute evropske regulative.

„Drugi način da se stvar promeni, a za koju je odgovorna država, jeste smanjivanje razlike u zaradama javnog sektora. Imali smo mnogo upozorenja da zarade u obrazovanju u odnosu na prosek padaju, a tu su preko 70 odsto zaposlenih žene. Ovde se vidi da država aktivno doprinosi stvaranju platnog jaza, ne preduzimajući ništa da se to promeni“, poručuje Bradaš.

Da žene uglavnom rade u zanimanjima koja su slabije plaćena, saglasna je i Jelena Žarković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Prema njenim rečima, dok su žene zaposlene kao učiteljice ili vaspitačice, mnogo više muškaraca radi u IT industriji koja „vuče prosek“.

„Razlika ima veze i sa periodom dok su žene u reproduktivnom dobu. Pre će odabrati posao koji će lakše moći da usklade sa porodicom i kućnim poslovima. Zato, kada muškarci budu hteli više da rade u kući i čuvaju decu, razlika će biti manja. Važno je naglasiti i da jaz postoji ne samo između zanimanja i delatnosti, već i unutar njih. Žene kad se vrate posle porođaja, ne mogu prihvatiti iste obaveze dok su im deca mala, a muškarac u međuvremenu napreduje dok one gube korak. Zato je važno da postoje bar neka formalna pravila, bilo da su kvote u firmi ili parlamentu, na bilo kojim pozicijama moći“, zaključuje profesorka.

Kao i prethodna sagovornica, Aleksandra Anić, docentkinja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, podvlači da mala deca itekako utiču na razliku u platama, te da naš sistem samo zvanično podržava usklađivanje rada i roditeljstva.

„U praksi su žene tog starosnog doba dvostruko opterećene i decom i karijerom, mnogo više nego očevi. Kada uzmemo u obzir brojne karakteristike posla i zaposlenih (obrazovanje, radni staž, delatnost, zanimanje, region), žene su imale 12 odsto manje zarade u odnosu na muškarce u 2022. godini. Razlika je još više prisutna na zaradama iznad proseka, gde se ona penje i do 18 odsto. Ovo su neki od rezultata istraživanja projekta GPGIDENT finansiranog od strane Fonda za nauku koje sprovodim zajedno sa još četvoro kolega sa Ekonomskog fakulteta“, kaže Anić.

Pored navedenog, Danasova sagovornica sugeriše da se ne može zanemariti ni uloga stereotipnih podela na muške i ženske poslove, koja, kako kaže, kreće još od upisa dece u srednje škole, pa potom na fakultete.

„Prirodne fakultete studiraju pretežno momci, a društvene fakultete devojke. Inženjeri svih profila su na tržištu rada mnogo bolje plaćeni nego što su to, recimo nastavnici, filolozi, socijalni radnici i druga zanimanja u kojima pretežno rade žene“, objašnjava Anić.

Zato, kako bi se razlike u platama smanjile, ona naglašava da treba raditi na smanjenju segregacije u obrazovanju, odnosno na tome da se ne prave od najranijeg uzrasta podele na muške i ženske poslove.

Drugo rešenje da se krene u pozitivnom smeru Anić vidi u drastičnijim izmenama porodičnih politika koje bi uticale na to da se žene ne isključuju sa tržišta rada kada zasnuju porodicu.

„Treba im omogućiti lakše usklađivanje rada i roditeljstva. Potrebno je uvesti obavezno plaćeno odsustvo radi nege deteta za očeve, da deo odsustva mora da uzme otac. Iako zakon podrazumeva da i očevu mogu da koriste odsustvo, to se u praksi veoma retko dešava, tek na nivou statističke greške. Da bi majke sa malom decom radile potrebno je raditi na povećanju kapaciteta jaslica i predškolskih ustanova. Svake godine nekoliko hiljada dece ne bude upisano zbog popunjenosti kapaciteta i dodatno par hiljada dece bude upisano preko normativa“, zaključuje ona.

Da je ovaj problem prepoznat na globalnom novou, potvrđuje i činjenica da je prethodne godine Nobelova nagrada za ekonomiju pripala američkoj ekonomistkinji Klaudiji Goldin, za proučavanje mesta i uloge žena na tržištu rada. Ipak, na terenu, za sužavanje pomenutog jaza potrebno je još mnogo napora, kako u teoriji, tako i u praksi.