Realan plan umesto nerealnih želja

Preduslov za to je da bude realna i ostvariva. Dakle, mora se odustati od Strategije razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine, koja je nerealna, neostvariva i štetna za agrarni razvoj Srbije, jer je bazirana na netačnim podacima i prognozama – smatra profesor Koviljko Lovre, nekadašnji ministar poljoprivrede. Prema procenama objavljenim u tom dokumentu agrar će se razvijati po stopi od 9,19 odsto godišnje, ili po manje optimističnom scenariju, po stopi od 6,1 odsto (u protekle tri decenije agrar u Srbiji imao je prosečnu stopu rasta od 0,45 odsto). Reč je, inače, o dokumentu koji je Vlada Srbije usvojila sredinom 2014. godine, ali nikada nije ušao u skupštinsku proceduru. Zašto, odgovora nema. U prvoj godini primene Strategije, odnosno 2015. godine (posle katastrofalnih poplava) agrar je zabeležio pad od osam odsto, a godinu dana kasnije rast od osam odsto. U 2017. godini pad se izražava dvocifrenom brojkom, mada prema podacima RZS pad iznosi 9,5 odsto. I to uprkos činjenici da je vrednost ukupne agrarne proizvodnje dostigla tek oko četiri milijarde dolara. Tako Strategija dobija novo ime – Strategija pada, a ostvareni rezultati pokazali su da je ovo bio plan nerealnih želja. Obrazloženje jednog od autora aktuelne Strategije, za čiju je izradu, prema nezvaničnim podacima, potrošeno oko osam milion evra stranih donacija, profesora Miladina Ševralića, jeste da nisu usvojena potrebna prateća akta.

Potreban je, dakle, realan plan razvoja agrara, odnosno, agrarna i socijalna reforma. Koliko je to važno može se videti na jednom primeru. Svi ministri poljoprivrede, koji su u prethodnih 18 godina bili na toj poziciji, obećavali su da će sistemima za navodnjavanje pokriti čak milion hektara. Da su, svako za svog mandata, izgradili sisteme za navodnjavanje samo na po 10.000 hektara, to bi značilo još 130.000 hektara pokriveno mrežom kanala. U Srbiji se danas navodnjava tri odsto površina, odnosno 100.000 hektara, dok u svetu voda stiže na 17 odsto njiva. Ništa manji problem nisu ni prazne staje – stočarstvo u Srbiji beleži pad od dva do tri odsto (godišnje se proizvode oko 400.000 tona svih vrsta mesa, dok potrošnja po stanovniku ne premašuje 30 kilograma). Zato bi jedan od važnih segmenata nove strategije trebalo da bude i oporavak stočarstva. U tom kontekstu treba podsetiti da Evropska unija godišnje uveze oko 700.000 tona junećeg mesa, a iz Srbije bi u narednoj polovini veka godišnje mogla da uvozi po 50.000 tona bebi-bifa. Inače, od 1996. godine Srbija ima dozvolu za izvoz 8.875 tona bebi-bifa na to tržište, a da ni izdaleka nismo iskoristili ponuđenu kvotu o tome svedoče podaci da smo 2015. godine izvezli samo 315 tona, godinu dana kasnije oko 400 tona, dok je u 2017. godini izvezeno oko 480 tona bebi-bifa. Ukupan izvoz junetine dostigao je 2.000 tona a u vreme raspada SFRJ iz Srbije je na inostrano tržište plasirano oko 30.000 tona bebi-bifa. Nikada se toj brojci nismo primakli. A i kako bismo kada se godišnje proizvede između 75.000 i 80.000 tona junećeg mesa! Nema junadi, pa nema ni mesa, osim u obećanjima političara! A, valjda je poznato da reeksport nije dozvoljen.

Aktuelna vlada i resorni ministar trebalo bi da izgrade novu agrarnu politiku, da identifikuju sve ograničavajuće faktore, a njih je mnogo, od nepovoljnog ekonomskog položaja poljoprivrednika do problema neuređenog tržišta i slabog udruživanja poljoprivrednika… Doduše, prvi korak učinjen je akcijom Vlade Srbije i ministra bez portfelja Milana Krkobabića „500 zadruga u 500 sela Srbije“ kojom je predviđeno da se razvoj zadrugarstva uloži 25 miliona evra. Cilj ove akcije je da se u Srbiji vrati duh zadrugarstva, ali i poverenje zadrugara u državu. Sudeći prema obećanjima, mladi koji odluče da žive na selu i da proizvode hranu, biće dodeljena zemlja na uživanje i obradu (reč je o državnom posedu od ukupno 230.000 hektara njiva), uz 10.000 evra po osobi. Naravno ta zemlja neće moći da bude predmet trgovine, a oni koji ne budu više želeli da je obrađuju, moraće da je vrate državi. Argument više u prilog zadrugarstva jeste da zadruge u svetu obezbeđuju 20 odsto više poslova od multinacionalnih kompanija. U svetu je registrovano oko milijarda zadrugara udruženih u više od 750.000 zadruga. U Srbiji postoji oko 2.600 zadruga, od čega je 1.548 poljoprivrednih, sa oko 50.000 zadrugara i oko 150.000 kooperanata. U zadrugama je zaposleno oko 10.000 ljudi. I dok se zadrugarstvo u svetu razvijalo brzim tempom, u Srbiji je godišnje nestajalo po 100 zadruga. Ne preostaje nam ništa drugo nego da verujemo da će se krenuti obrnutim pravcem. Znak za uzbunu je i podatak da u Srbiji ima 4.709 seoskih naselja, pri čemu u 1.034 živi manje od 100 stanovnika. Sumorne procene ukazuju na to da će za deceniju i po nestati oko 1.200 sela, što znači da će četvrtina Srbije biti nenaseljena! Zato spasavanje sela, zapravo, znači i spasavanje Srbije koja nestaje.

Autor je član Akademijskog odbora za selo SANU i Naučnog društva ekonomista Srbije