Reforma koja penzionere vodi do prosjačkog štapa

Jer, upravo to će se dogoditi ukoliko bude prihvaćen predlog Međunarodnog monetarnog fonda kojim je, između ostalog, predviđeno izjednačavanje starosne granice za odlazak u penziju žena i muškaraca na 65 godina (sada je ta granica za žene 60 godina), a naročito ako iznos prosečne penzije padne sa sadašnjih 60 na 43,3 odsto prosečne zarade, za šta se zalažu predlagači. Računica bazirana na podatku da je prosečna plata oko 45.000 dinara pokazuje da bi u tom slučaju prosek penzija bio oko 16.000 dinara, što je znatno ispod socijalnog minimuma koji u ovom trenutku iznosi 21.000 dinara. I minimalna starosna granica podigla bi se sa 58 na 60 godina, tako što bi se u periodu od 2024. do 2027. godišnje povećavala za po pola godine. Ukoliko bi predlog MMF-a bio prihvaćen, to bi značilo da bi se prevremeni odlazak u penziju kažnjavao plaćanjem penala, odnosno za svaku godinu ranijeg penzionisanja penzija bi se umanjivala za šest odsto. Nasuprot tome, kasniji odlazak bio bi stimulisan za koji procenat višom penzijom.

Stručnjaci MMF-a procenjuju, takođe, da bi se cilj koji podrazumeva smanjivanje učešće penzija u bruto domaćem proizvodu sa sadašnjih 13 na 10 odsto mogao dostići tek 2027. godine. Sadašnja indeksacija penzija, odnosno njihovo povećavanje za procenat rasta potrošačkih cena, plus realan rast BDP-a, pod uslovom da je veći od četiri odsto godišnje, primenjivala bi se do 2022. godine, a potom bi se penzije usklađivale sa kretanjem nominalnih zarada. Skeptici, međutim, upozoravaju da će, ukoliko primanja penzionera ni tokom 2014. i 2015. godine ne budu pratila realan rast cena na malo, a izostane osetniji rast BDP, penzije po inerciji padati. U prilog tome navode podatak da je početkom 2012. prosečna penzija iznosila 64,7 odsto prosečne zarade, da bi krajem te godine pala na 59 odsto, a sada je na nivou od oko 50 odsto proseka zarada.

– Činjenica je da se nije domaćinski gazdovalo penzijskim i invalidskim fondom, o čemu svedoči i podatak da je čak 278 milijardi dinara, odnosno 49,3 odsto od ukupno 563 milijarde dinara, koliko su u 2012. iznosile obaveze Fonda, obezbeđeno iz državne kase. Strukturne reforme fonda su, dakle, hitno neophodne, između ostalog i zbog toga što se preko sistema penzijskog osiguranja, sa 60 milijardi dinara, finansira zdravstveno osiguranje penzionera. Tu stavku bi trebalo izdvojiti iz penzijskog fonda, baš kao što bi trebalo izmestiti i vojne osiguranike kojih sada ima oko 10.000 (u bivšoj SFRJ bilo ih je oko 150.000) i koji u Fond uplaćuju pet milijardi, a koriste 23 milijarde dinara. Slična je situacija i sa poljoprivrednicima koji uplaćuju dve, a primaju 24 milijarde dinara. Prema tome neophodno je očistiti fond, jer to je jedini način da onaj ko uplaćuje novac i raspolaže tim sredstvima – ističe za Danas Milan Grujić, član Upravnog odbora Fonda PIO i predsednik Sindikata komunalne privrede Srbije.

Naš sagovornik ukazuje na, takođe veoma važan, segment reforme penzijskog sistema koji se odnosi na ogromnu imovinu specijalnih bolnica, rehabilitacionih centara, domova za stara lica, banjskih lečilišta koja je, praktično bez dinara nadoknade, otuđena od penzijskog fonda. Ohrabruje podatak da je od tridesetak sporova, šest rešeno tako što su specijalne bolnice vraćene i vode se kao imovina fonda. Treći, ne manje važan, reformski korak podrazumeva da se utvrdi ukupna vrednost imovine Fonda PIO, a potom da se stvore uslovi da se dokapitalizuje. Analitičari MAT-a predlažu da se izdaci za penzije postepeno izmeste iz budžeta time što bi se Fond PIO transformisao u neku vrstu investicionog fonda. Osim toga, Fond PIO bi mogao da računa i na sredstva od gradske rente, kao novog poreskog instrumenta, kojim bi se uvela i nadoknada za zauzimanje prostora, a ne samo površine. Prema oceni Milana Grujića, preduslov za to je da PIO fond oporavi, odnosno da se dokapitalizuje jer „da bi se investiralo, mora da se stvori višak sredstava. To znači da bi fond trebalo učiniti samostalnim tako što će sam stvarati sredstva koja će kasnije ulagati. I još nešto. Fondu PIO trebalo bi omogućiti da upravlja akcijama privatizovanih preduzeća koje su sada samo fiktivno u njegovom vlasništvu, a zapravo njima upravlja Akcijski fond. To podrazumeva izmene Zakona o privatizaciji, zatim Zakon o besplatnim akcijama kao i Zakona o javnim preduzećima“, kaže Grujić.

I ekonomista Zoran Popov slaže se sa konstatacijom da za naše uslove nije prihvatljivo da prosek penzija bude 43 odsto prosečne plate.

– To je moguće u razvijenom zemljama gde je prosek plata oko 1.700 evra i više od toga. Neprihvatljivo je i podizanje granice na 65 godina za penzionisanje žena, jer žene u Srbiji žive i rade u znatno lošijim uslovima u odnosu na njihove koleginice u drugim državama sa znatno višim standardom. I, što je posebno važno, to neće doneti velike uštede. Naprotiv, može se računati na simbolično smanjenje troškova od recimo 0,4 odsto – kaže Popov.

Komentarišući nepovoljan odnos broja zaposlenih i penzionera, Popov kaže da je veliki problem i to što su u PIO fond smešteni i vojni i poljoprivredni penzioneri i dodaje da bi, ukoliko bi se iz tog fonda izmestilo oko 350.000 korisnika koji tu ranije nisu pripadali, taj odnos bio nešto povoljniji.

– Da bi ovakvi sistemi normalno funkcionisali, neophodno je da na jednog penzionera dolazi bar 2,5 zaposlenih. Prema procenama Svetske banke, taj odnos je još rigidniji – 1:3 u korist zaposlenih, što je u našim uslovima nemoguća misija jer mi nemamo dovoljno stanovnika u starosnoj dobi od 20 do 65 godina. Računica je jednostavna: ako je u Srbiji evidentirano oko 1,7 miliona penzionera, to bi značilo da bi broj zaposlenih trebalo da premaši pet miliona, što nije realno imajući u vidu ukupan broj od oko 6,5 miliona stanovnika. Prema tome problem je, s jedne strane, demografski i tu se ništa u narednih pedesetak godina ne može promeniti. Ali problem koji bi mogao da se reši u kraćem vremenskom roku jeste obnavljanje privrede i tu stručnjaci iz inostranstva, naročito oni koji zagovaraju podršku MMF-a, koji, uzgred, nijednu državu nije izveo na put privrednog rasta, ne mogu mnogo da pomognu – upozorava Popov.

On, međutim, smatra da bi u penzijskom sistemu neke stvari trebalo korigovati apostrofirajući posebno penzionisanje sa beneficiranim radnim stažom. Ogromne uštede, procenjuje Popov, moglo bi da donese iskorenjivanje korupcije i kriminala, kao i smanjivanje sive ekonomije koja je sada na nivou od 30 do 40 odsto domaćeg proizvoda, dok se u razvijenim zemljama kreće od 10 do 15 odsto. Protivnik neoliberalnog koncepta ovaj stručnjak za penzijski sistem konstatuje da ako se u jednoj zemlji sa oko 6,5 miliona stanovnika broj siromašnih i gladnih kreće između 600.000 i milion, onda je jasno da se ekonomska politika ne može bazirati na smanjenju potrošnje, već naprotiv, na investiranju i podizanju nivoa potrošnje.

I mada predlog MMF-a o pooštravanju uslova za odlazak u penziju još nije obelodanjen, očekuje se da će vlada, već u oktobru, ponuditi konačnu verziju reforme penzijsko-invalidskog osiguranja. Sudeći prema dosadašnjim izjavama predsednika PUPS-a i potpredsednika Vlade Jovana Krkobabića, neosnovano je tražiti smanjenje učešća prosečne penzije koja je sada ispod 200 evra, u prosečnoj zaradi, jer bi to moglo da ugrozi egzistenciju više od milion penzionera. Stručnjacima MMF-a zamera se i to što, svesno ili nesvesno, previđaju činjenicu, da u Srbiji nije zaživeo drugi i treći stub penzijskog osiguranja, i da su sredstva koja su u toku svog radnog staža uplaćivali u Fond PIO, penzionerima jedini zalog koji im garantuje da će primati zarađenu penziju. Razloga koji ukazuju na to da je sadašnji penzijski sistem neodrživ, računajući i onaj da na 1,2 zaposlena dolazi po jedan penzioner, ima na pretek. Situacija je utoliko alarmantnija ako se zna da bi, čak i da se zaposli svih milion ljudi koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, to bilo manje od dva zaposlena na jednog penzionera. Bilo kako bilo, ovaj vruć krompir je u rukama vlade. Pitanje je samo da li je aktuelna vlast spremna da se odmah suoči s tim problemom ili će ga, pod izgovorom da je 2027, kada bi starosnu granicu za odlazak u penziju trebalo izjednačiti, gurnuti pod tepih ne želeći da iritira najveće glasačko telo.

*****

„Čišćenje“ Fonda PIO

– Država bi, čak i da je Fond PIO pun, morala da izdvoji sredstva za tzv. posebne penzije bivših zaposlenih u MUP-u, MIP-u, zatim za učesnike rata, zaslužne ličnosti… A kad bi se „očistio“ od takvih davanja, čiji iznos premašuje 106 milijardi dinara, onda bi se procenat nedostajućih sredstava sveo na 23 odsto. Dobro bi došao i finansijski doping od oko 400 milijardi dinara, koliko država duguje fondu na ime povezivanja staža. Da ne govorim o pogubnim posledicama zakonske odredbe da posle tri godine zastareva obaveza poslodavca da uplati doprinose za zaposlene koja bi ogroman broj potencijalnih penzionera mogla da dovede u neprijatnu situaciju da se suoče sa rupama u stažu – tvrdi Milan Grujić, član Upravnog odbora Fonda PIO i predsednik Sindikata komunalne privrede Srbije.

*****

Nemački model

– Treba podsetiti na podatak koji se, očigledno, zaboravlja da je Srbija, 2003. godine, reformisala penzijski sistem i to po uzoru na nemački model. Preciznije rečeno, Hrvati su taj model preuzeli od Nemaca, a mi smo prepisali od Hrvata, kod kojih taj sistem dobro funkcioniše između ostalog i zato što je njihova privreda snažnija. S druge strane, naša privreda je toliko devastirana da ne može da izdržava ne samo penzijski već ni bilo koji drugi sistem. Prema tome mi moramo da vidimo koja od preduzeća, uništenih privatizacijom, mogu da se oživi. I tu ključnu ulogu mora da odigra država koja bi umesto što daje 10.000 evra za otvaranje radnog mesta mogla ta sredstva da preusmeri u obnavljanje proizvodnje – procenjuje ekonomista Zoran Popov.