Reforma na tržištu rada može biti opasna

Možemo posmatrati slične trendove u čitavoj Evropi, posebno u južnom delu evrozone. Da bi izašli u susret finansijskim tržištima i povinovali se diktatu severnih zemalja članica evrozone, vlade, od Grčke do Italije, popuštaju socijalne regulacije, čiji je prevashodni zadatak da štite radnike od fluktuacija tržištu. Kada je reč o tržištu radne snage, u Nemačkoj se u međuvremenu etablirala sledeća legenda:

U dvehiljaditim godinama za vreme vlade Gerharda Šredera sprovedene su reforme tržišta radne snage i socijalnog sistema (program je poznat pod imenom Agenda 2010), koje su omogućile da se ekonomska kriza prevaziđe. Za trenutnu dobru poziciju Nemačke u Evropi, može se zahvaliti ovim reformama, koje bi ekonomsko slabije zemlje sada trebalo i same da sprovedu. Pa ipak, ove promene su u Nemačkoj dovele do širenja sektora slabo plaćenih poslova i, u poređenju sa susednim zemljama, snižavanja realnih primanja. Između 2000. i 2006. godine, Nemačka je bila jedina zemlja Evropske unije u kojoj su opala realna primanja. U pogledu rastuće produktivnosti ovo znači da je Nemačka postala „konkurentnija“ nego njeni susedi i tako nagomilala enormne izvozne viškove.

Ova politika je imala veliku cenu. Prvi put posle Drugog svetskog rata dolazi do obrazovanja jedne potklase. Još teže su posledice po Evropu. Nemačka vodi politiku koja je u još u tridesetim godinama bila poznata pod imenom „Beggar – thy – neighbour“. To je ona politika koja teži da odvrati štetu od svoje zemlje, tako što će naneti gubitak drugim zemljama.

Nemački izvozni viškovi bili su samo druga strana dugova, koju su trgovinski partneri morali da preuzmu da bi finansirali svoje dugove. Akumulacija privatnih i javnih dugova je vodila krizi u evrozoni, koja se čak i sa brojnim paketima spasavanja ne može savladati. Deo pravičnosti se može videti u tome da će kriza evrozone, a sa tim i gušenje evropskih ekonomija kroz programe štednje na kraju pogoditi i samu Nemačku. Sve pomalo podseća na situaciju kada u bioskopu gledalac ustaje da bi video bolje, sa rezultatom da onda svi ustaju i na kraju gotovo svi ne vide „film“.

To baca svetlo i na karakter Evropske unije: Njeni članovi su se dogovorili oko zajedničkih pravila i raspolažu zajedničkom valutom, a istovremeno ponašaju se međusobno kao merkantilističke konkurentske države u permanentnom ekonomskom ratu u kome na kraju svi gube. A najvažnije oružje u ovom ratu su lična primanja. Kako članice evrozone više ne mogu da obezvrede svoje valute da bi povećale konkurentnost, moraju to učiniti na drugi način. Kroz takozvano „realno obezvređivanje“ smanjivanjem plata, socijalnih davanja i poreza.

Iako Srbija nije članica niti EU ni evrozone, ona konkuriše drugim zemljama za strane investicije. Na aktuelnom stepenu ekonomske razvijenosti sigurno neće moći da izbegne korišćenje nižih primanja, socijalnih davanja i poreza da bi privukla strani kapital u zemlju. Pa ipak, Srbija ne bi trebalo da se povinuje diktatu „Rejting ideologa“, koji – kako svetska banka tako i druge – biznis klimu uzdižu kao osnovni kriterijum za ocenjivanje razvoja jedne zemlje. Kada zemlja funkcioniše potpuno po tržišnim principima, može da bude atraktivna za strane investicije. Ali ko bi hteo da živi u jednoj takvoj zemlji?