Reforma penzionog sistema je šansa Srbije za uspeh

Krkobabić je naglasio da ni sa prosečnom penzijom od 20.550 dinara jedan penzioner ne može da podmiri potrebe dvočlanog, a posebno ne brojnijeg domaćinstva jer je prosečna potrošačka korpa „teška“ oko 50.000 dinara, a minimalna 38.000. On je dodao da bi trebalo izgraditi sistem PIO koji ekonomska snaga zemlje može da izdrži i da ga dalje razvija.

– Penzioni sistem je funkcionisao tako što je država svim osiguranicima raspisivala obavezu uplate doprinosa, a na osnovu visine izdvajanja i ostvarenog radnog staža, odnosno starosne granice, garantovala da će oni ostvariti pravo na penziju. Zato 1,6 miliona penzionera danas očekuje od države da se pridržava normi koje je sama propisala. Ali, stanje u kome se nalazi naša privreda dovelo je do toga da prikupljeni doprinosi pokrivaju tek oko 51 odsto sredstava potrebnih za isplatu, a čak ni uz veću finansijsku disciplinu, kada bi svi poslodavci bili redovni u svojim obavezama, stanje se ne bi bitnije promenilo, iako se računa da bi pokrivenost, u tom slučaju, ipak dostigla 65 odsto – objasnio je potpredsednik Vlade.

On je naglasio da je predlog izmena poreskog sistema od strane svetskih stručnjaka ocenjen kao korektan, iako je po rešenjima najblaži u Evropi.

– Penzioni sistem je živa materija, koja prati rast i slabljenje ekonomske moći društva i to je razlog zbog koga ćemo u 2013. započeti temeljnu reformu sistema. Do tada primanja će se usklađivati tri puta godišnje, a mislim da ne bi trebalo u taj sistemski zakon da se ugrađuje način rešavanja problema posebnih grupa. Posebni uslovi za neke kategorije budućih penzionera, poput rudara, balerina, pilota ili drugih osiguranika sa beneficiranim stažom, moguće je rešiti posebnim uredbama, kako je to već urađeno u slučaju penzija koje primaju umetnici i koje ne mogu biti manje od 50.000 dinara – podsetio je Krkobabić.

Šef kancelarije MMF-a za Srbiju Bogdan Lisovolik, koji se učesnicima panela obratio preko video bima, izjavio je da prati debatu između Vlade i sindikata i da se nada dobrom ishodu. On je objasnio da pitanje reforme penzionog sistema sadrži demografsku komponentu jer se životni vek produžava i potrebno je da se ili za penzije izdvaja više ili da sistem ima podsticaje koji ljude motivišu da rade duže. Ali, prisutan je i ekonomski deo jednačine, kada je sistem dizajniran tako da ljudi žele da rade duže, a ne da je to obaveza za njih, upozorio je Lisovolik.

– Deficit penzionog sistema Srbije je najviši koji sam ikad video u svetu. Potrebno je da se 200 milijardi dinara dodatno uplati u Fond iz doprinosa i opštih poreza. Ako povećate doprinose to destimuliše rad jer ljudi ne vole da plaćaju doprinose, naročito ako neće dobiti te penzije. Zato je veoma važno da imate sveobuhvatnu reformu. Jedan od načina je da se podrži ekonomski rast i u tom delu je najvažnije izgraditi klimu pogodnu za ulaganja, posebno za strane direktne investicije. Kada se takve kompanije pojave one su veoma produktivne, mogu da isplaćuju bolje zarade i imaju veća izdvajanja za doprinose – rekao je Lisovolik.

On je zamerio to što je u nekim segmentima prisustvo države preveliko i stvara veliku gužvu za učešće privatnog sektora. Zato je veoma važno da država transparentno kaže „ovo je naša grana“ ili „ne suzbijamo privatnu inicijativu i nećemo vas previše oporezivati“. Lisovolik je zaključio da reforma penzionog sistema daje Srbiji šansu za uspeh, jer iako nije toliko ambiciozna koliko je MMF želeo, ipak je korak u pravom smeru.

Prema rečima Radine Todović, državnog sekretara u Ministarstvu rada i socijalne politike, starosna granica je u nekoliko navrata od 2002. do 2008. godine, povećavana na svakih šest meseci. Ovoga puta, međutim, predlog je minimalno povećanje sa 53 na 58 godina, a prilagođavanje će se odvijati podizanjem granice za četiri meseca svake godine do 2022. Staž kod muškaraca je ostao nepromenjen, 40 godina, a kod žena je povećan na 38 godina, takođe po četiri meseca na godišnjem nivou.

– To je najblaža reforma sa kojom smo mogli da krenemo. Naravno, prilikom izrade teksta, analizirali smo zakone drugih država, Slovenije, Austrije, Nemačke i dobra rešenja smo prilagodili našem sistemu. Bilo je predloga MMF da se starosna granica za žene izjednači sa muškarcima na 65 godina, ali u dugim pregovorima uspeli smo da zadržimo sadašnja rešenja. Izmenama smo malo smanjili lični koeficijent sa četiri na 3,8 za najviše penzije i ta ušteda prebacuje se u Fond solidarnosti. Tako će sada najviše penzije umesto 102.000 iznositi oko 97.000 – istakla je Todovićeva i naglasila da je najniži osnov penzije povećan za jedan odsto, a da će biti i vanrednih povećanja ukoliko on padne ispod 27 odsto u odnosu na prosečnu zaradu zaposlenih.

Direktorka Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja Dragana Kalinović istakla je da se društveno ekonomska situacija u zemlji odrazila se na rad Fonda.

– Sve veći broj nezaposlenih prouzrokuje smanjenje priliva iz poreza i doprinosa, nepovoljna demografska slika Srbije povećava broj korisnika prava, čemu doprinose i fleksibilni uslovi za sticanje penzije kao i trend rešavanja problema tehnoloških viškova preko Fonda, što je hipoteka sa kojom se danas nosimo. Ostvareni izvorni prihodi Fonda direktno zavise od naplate doprinosa, koji su od 2003. godine pod kontrolom i punom nadležnošću Poreske uprave i na koje nemamo mogućnost da utičemo. Poslodavaci koji ili uopšte ne uplaćuju doprinose ili kasne ili plaćaju na najniže osnovice, kao i postojanje sive ekonomije, naša su stvarnost. Primena predloženih izmena i dopuna penzionog sistema nije otežavajući faktor u funkcionisanju Fonda, ali nas ograničava to što naplata izvornih prihoda nije pod našom kontrolom – rekla je Kalinović.

Reformu penzionog sistema nameće demografska slika Srbije u kojoj se stanovništvo smanjuje za 179.000 godišnje, pa se smanjuje i broj aktivnog radnog stanovništva, duže se živi i prosečna starost porasla je sa 40 na 41 godinu, prosečan životni vek je za muškarce 71, a za žene 78 godina, dok je prosečan broj članova domaćinstva 2,8, rekao je pomoćnik direktora Republičkog zavoda za statistiku Andra Milojić. On je objasnio da se detaljniji i precizniji podaci očekuju nakon sveobuhvatnog popisa koji je planiran za narednu godinu i tada će moći da se trasiraju nove strategije.

– Penzije u javnim rashodima učestvuju sa skoro 31 odsto, a sa druge strane BDP je prošle godine pao za 3,1 odsto dok se ove godine očekuje da će rast biti između 1,5 i dva odsto mada će se paralelno uvećavati i rashodi. Nadu ne uliva ni činjenica da su minimalna sredstva koja se u ličnoj potrošnji izdvajaju za osiguranje. Primera radi, u 2008. u Srbiji je izdvojeno devet odsto u odnosu na novac koji se po tom osnovu izdvaja u Nemačkoj. To jeste na nivou Rumunije i Bugarske, ali u odnosu na sve ostale zemlje iz okruženja i EU, znatno je manje, a da pri tom razlike u primanjima nisu do te mere izražene. Tu možda leže šanse za reformu i mogućnosti ulaganja stanovništva u penzije i u osiguranje – rekao je Milojić.

Način na koji se gradi penzioni sistem u zemlji deo je opšteg stanja u društvu, a poslednja šansa da se reše problemi „tankih“ penzionih fondova bila je privatizacija, koja je trebalo da otvori nova radna mesta, što ubacuje novac u budžet i da poboljša stepen pokrivenosti isplata izdvajanjima za doprinose. Na to je ukazao rektor Univerziteta Singidunum Milovan Stanišić. Prema njegovim rečima, sada bi morali da u svim sferama iznalazimo mehanizme za povećanje priliva novca u penzione fondove i da učinimo privredu efikasnijom. Jedna od jakih poluga za to je obrazovanje, iako je zbog izdvajanja, to na prvi pogled konkurent penzionim fondovima.

– Činjenica je da obrazovni sistem moramo da učinimo tako efikasnim da proizvodi kadrove koji su potrebni tržištu, mogu da se samozapošljavaju, a da su produktivniji nego sadašnji kada počnu da rade. Ali i obrazovni sistem može da smanji svoju teretnu ulogu u budžetu, da postane „proizvodna“ delatnost jer ima mnogo kvalitetno obrazovanih kadrova, lekara na primer, koji u narednih deset godina neće naći posao jer je tržište prezasićeno tim profilom. Respektivne ustanove za obrazovanje mogu svoja znanja da ponude stranim studentima, ranije ih je bilo na desetine hiljada i država bi mogla da oformi tim koji bi to realizovao – rekao je Stanišić i dodao da je neshvatljivo da država toleriše to što neki tajkuni ne plaćaju doprinose i poreze, umesto da krene u akciju i dnevno objavljuje nazive firmi koje tako „posluju“.

Da u Srbiji ni izbliza nisu iskorišćeni svi potencijali za ostvarivanje boljih penzija, potvrdio je i Kristof Cetl, predsednik Upravnog odbora Grave osiguranja, koji je ukazao na vezu između rasta sektora osiguranja i rasta državne ekonomije.

– Iako je od 2005. vrednost premije u različitim oblicima osiguranja uvećana 2,7 puta, a očekivanja su da će ove godine uplata dostići gotovo 84 miliona evra, cifre su samo na prvi pogled impresivne. Ako se poredimo sa drugim zemljama, to je mali nivo, posebno ako se ima u vidu da kada se podeli na 7,5 miliona ljudi, imamo premiju per kapita uplaćenu u sistem osiguranja života od 11,7 evra na godišnjem nivou. U Hrvatskoj se u proseku uplati devet puta više, oko 100 evra na godišnjem nivou, u Sloveniji oko 350 evra, a to je 32 puta više nego u Srbiji. Razlog tako niskih ulaganja je ili nedostatak novca ili ljudi ne znaju i nemaju poverenja. Ipak, ohrabrenje je to što smo, na osnovu istraživanja, došli do podatka da je tri odsto stanovništva spremno da uplaćuje osiguranje, a to je u apsolutnim brojevima oko 220.000 ljudi – rekao je Cetl.

Prema rezultatima četvorogodišnjeg istraživanja, privatni fondovi, definitivno su zaživeli kao treći stub penzionog osiguranja jer već sada okupljaju oko 170.000 klijenata, a samo u poslednja tri kvartala njihova imovina porasla je za blizu 40 odsto i iznosi oko 9,5 milijardi dinara, rekao je Milan Kovač, direktor Dunav društva za upravljanje dobrovoljnim penzionim fondom i dodao da prosečna uplata iznosi 54.000 dinara.

– Broj aktivnih članova u poslednjih nekoliko godina stagnira i to nije dobra tendencija, ali je očekivana zbog ekonomske krize u kojoj su i poslodavci i privatna lica obustavili sklapanje novih ugovora. Ako gledamo performanse penzionih fondova u Srbiji, prinosi koje su ostvarili članovi od 8,5 odsto, veoma su konkurentni čak i u poslednje dve godine, koje smo prošli prilično uspešno. U Dunavu smo već više od pola milijardi dinara isplatili kroz penzije, ali nije dobar trend to što su isplate uglavnom bile jednokratne – objasnio je Kovač.

Statistika

Direktorka Fonda penzionog i invalidskog sistema Dragana Kalinović, objašnjavajući način funkcionisanja te institucije, iznela je podatak da je najveći broj korisnika starosnih penzija – 908.000, što je 56 odsto ukupnog broja penzionera sa vidljivom uzlaznom linijom koja taj broj već četiri decenije unazad povećava za jedan do dva odsto godišnje. Invalidskih penzionera je 355.400 odnosno 22 odsto, a trend je opadajući, za jedan do dva odsto na godišnjem nivou. Porodičnih penzionera ima 354.500 i njhovo učešće je oko 22 odsto, a statistički pokazatelji za tu kategoriju su prilično ujednačeni i bez većeg odstupanja ni na decenijskom nivou. Po delatnostima, 1.337.500 je penziju steklo radeći u firmama, 57.196 je u taj status došlo nakon obavljanja samostalne delatnosti, a 224.314 penzionera su doprinose uplaćivali kao poljoprivrednici.

Neka se pripremi zdravstvena zaštita

Penzioni sistem i njegova suštinska neodrživost, samo je jedan od ranih simptoma demografskog odumiranja Srbije kao države. Neka se pripremi zdravstveni sistem, pošto je jasno da će najstariji narod u Evropi, u doglednoj budućnosti trošiti daleko više na lečenje nego što je to do sada bio slučaj. Prosečna starost će rasti, broj penzionera takođe, dok će broj radno sposobnih opadati sve brže i brže, iz godine u godinu. To su brojke i trendovi koje ni jedan štrajk neće moći da ospori, pa makar i pala Vlada Srbije.

Slika koju su oslikali panelisti Danasove konferencije „Reforma penzionog sistema Srbije“ , ostavlja jako malo nade: demografski gubitak koji se na godišnjem nivou kreće oko 45.000 ljudi, svemoćni tajkuni za koje ne važe obaveze uplaćivanja doprinosa zaposlenih u PIO fond, PIO fond koji ne može da dobije podatke o kompanijama koje ne uplaćuju doprinose zaposlenima, sve veći troškovi zdravstvenog sistema, stotine hiljada ljudi čija diploma ne vredi puno na tržištu rada tako da umesto prihoda, predstavljaju rashod budžeta, stotine hiljada radno sposobnih koji su otišli da rade van Srbije… Plate u privatnom sektoru se masovno plaćaju „na ruke“, bez ikakvih poreza i doprinosa za PIO fond, delom i zbog toga što je opterećenje zarada nerealno visoko, tako da ako ne spadate u red svemoćnih tajkuna, za koje bilo koji zakoni u Srbiji inače ne važe, izbor je da otpuštate radnike, smanjujete plate ili plaćate na crno.

Deficit PIO fonda, upozorio je Bogdan Lisovolik, stalni predstavnik Misije MMF u Srbiji, jedan je od najvećih u svetu, iznosi oko šest odsto BDP, što je oko dve milijarde evra. Sinergija svih ovih uticaja dovela je sistem državnih penzija do tačke kada se bilo koje zakonsko rešenje pre svega svodi na kontrolu štete, nego što se uopšte može govoriti o nekom sistemskom rešenju. Penzioneri koji su 2001. godine mogli da prežive sa penzijom od 11.000 dinara, 2010. godine moraju da dobijaju državnu pomoć da bi mogli da opstanu sa prosečnom penzijom od preko 20.000 dinara, zato što je praktično cela maloprodaja monopolizovana i dovedena do cenovnog maksimuma, koji ni japanski penzioneri ne bi mogli da izdrže. Struja, grejanje, voda, komunalne usluge i dalje su socijalna kategorija i ispod su tržišnih cena, a nedavno poskupljenje grejanja u Beogradu od 30 odsto, samo je početak neminovnog procesa koji će dovesti do bitnog i bolnog rasta troškova života u Srbiji. Strani investitori u Srbiju ulaze uz veliku opstrukciju, tako da čak i ako uspeju da preskoče seriju stipl čez prepreka postavljenu od korumpirane državne birokratije i njihovih svemoćnih finansijera, njihova mogućnost da naprave suštinsku razliku na tržištu rada, krajnje je limitirana. Uvek postoji neki tajkun, domaća ili uvozna interesna grupa, čiji je interes da se ne gradi ovo ili ono, tako da umesto novih grinfild investicija i desetina hiljada novih radnih mesta, Srbija ima muzejske stadione, zapuštenu i tehnološki zaostalu poljoprivredu, energetski sistem koji uglavnom datira iz rane faze socijalističke industrijalizacije… Epilog svega ovoga je penzioni sistem koji je na ivici kolapsa, ali je to najmanje krivica penzionera, osim ako im se u krivicu ne računa činjenica da su živi i da ih već sada ima 1,6 miliona.

Priča o obrazovnom sistemu zaslužuje posebno poglavlje u ovoj crnoj knjizi. Milovan Stanišić, dugogodišnji profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a sadašnji rektor privatnog Univerziteta Singidunum, upozorio je na ekonomsku pogubnost obrazovnog modela koji je zasnovan na znanjima i faktografiji, umesto na veštinama neophodnim za uspeh u poslu i životu uopšte. Umesto integracije obrazovnog procesa i ključnih industrija koje formiraju potrebe tržišta rada, koja je dovela do procvata čitavog niza zapadnih ekonomija, Srbija baštini decenije socijalističkog poimanja obrazovanja kao forme sticanja zvanja i društvenog statusa. Sada se ta baština vraća kao bumerang i isporučuje svoj račun u vidu stotina hiljada ljudi koji čak i sa fakultetskim diplomama, nemaju posao, i to godinama.

Priču kompletira poslovična letargičnost države u odnosu prema privatnom sektoru osiguranja, vidljiva kroz polovične i nedovoljne mere poreskih stimulacija, ali i nedostatak ozbiljne medijske kampanje kojom bi se običnim ljudima objasnila neophodnost dodatne štednje za starost, bez obzira da li je u pitanju životno osiguranje ili privatna penzija. Uljuljkivanje ljudi u priču o garantovanoj i večnoj državnoj penziji, koncept po kome je privatna penzija rizična i nesigurna, sve manje ima uporište u realnosti. Država koja godišnje ima 45.000 umrlih više nego rođenih, mnogo je rizičnija i sklonija bankrotu, od bilo koje multinacionalne osiguravajuće korporacije ili penzionog fonda, posebno ako govorimo o periodu koji se meri decenijama. Život je pun rizika, tako da je sve moguće. Naravno da je teorijski moguće da neke 2040. godine bankrotira neka privatna osiguravajuća korporacija, ali je već sada jasno da će, zbog pogubnih demografskih trendova koji se ne menjaju lako i brzo, te iste 2040. godine Srbija imati najmanje 1,7 miliona stanovnika manje nego sada, sa prosečnom starošću od oko 55 godina i etničkom strukturom stanovništva koja će ozbiljno dovoditi u pitanje samo ime Srbija.

Zaključak se svodi na onu poznatu priču o magarcu koji je, tek što je naviknut da ne jede, umro od gladi. Tako je PIO fond, nakon što svi namire svoje interese i zakinu svoj deo, nakon višedecenijskog čerupanja i dve decenije demografske regresije, dospeo u situaciju tog magarca koga svi navikavaju na budžetski post. I kao što je pohlepa domaćih tajkuna bezobalna, a spremnost političke elite na kompromise sa njima na štetu stanovništva praktično neograničena, nije teško uvideti zašto je državni penzioni magarac blizu umiranja i zašto je MMF tako tvrd i nepopustljiv, gotovo ravnodušan prema svim pokušajima da se prkosi matematici i demografiji. Postojeći predlog Zakona o PIO je daleko ispod onoga što su kao gorku pilulu morale da progutaju praktično sve države u Evropi. Rumunija je ove godine ušla u poresku reformu sa udelom penzija u bruto nacionalnom dohotku od osam odsto, dok u Srbiji gde je taj udeo čak 13 odsto, uz daleko najgoru demografsku sliku u Evropi, izgleda da postoji sveopšti društveni konsenzus da je potreba za poreskom reformom izmišljena u trouglu MMF-PUPS-Vatikan. Šta će nakon višemesečnog natezanja Vlade i sindikata, pisati u Zakonu o PIO, manje je važno. Nemilosrdna matematika ukazuje da nas tek čekaju daleko drastičniji rezovi, prema kojima će postojeći predlog Zakona o PIO, biti poput lake prehlade. Upala pluća tek predstoji.

Željko Pantić