Reformski rezovi, umesto "šminkanja" stanja

Rast od deset odsto u maloj i zaostaloj privredi nije ni jedan promil u SAD, Japanu, ili u Nemačkoj. Za ozbiljan zaokret u takvoj privredi najvažniji su odlučan stav i spremnost za promene. A polje mogućnosti je beskrajno jer, gotovo sve je zaostalo i iziskuje promene. Ali, u Srbiji se reforma poima na pogrešan način, kao da smo visoko razvijena država, pa su nam dovoljne neke usputne, korektivne mere, otklanjanje uskih grla. Ne, nama je potrebna dubinska, strukturalna reforma! A šta imamo u praksi? Još 2012. godine najavljena reforma svela se na korektivne mere: 1) na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, 2) na veću fiskalnu disciplinu i štednju u javnom sektoru i 3) na prizivanje stranih investitora. Prva mera je za nijansu popravila stanje u državnoj kasi jer su smanjeni izdaci za plate i penzije, ali je istovremeno smanjena i potrošnja. I druga mera je, zahvaljujući redovnijem prilivu poreza i taksi, kao i štednji, dala skromni doprinos državnom budžetu. Treća mera, odnosno javni poziv upućen stranim investitorima, dala je samo simbolične rezultate. Jasno je zašto su prve dve mere dale skromne rezultate, ali zašto je podbacila treća? Zato što je loše zamišljena. Iskustvo govori da animiranje stranih investitora može biti efikasno ako je bazirano na niskim poreskim stopama i pravnoj sigurnosti. Umesto toga, Vlada Srbije je stranim investitorima nudila razne stimulanse i olakšice, a troškovi te favorizacije poništavali su pozitivne efekte stranih ulaganja, ili su ih svodili na minimum. Taj način animiranja stranih partnera je anahron. Jer čak i da im nisu date nikakve privilegije i da je svaki od njih otvorio hiljadu novih radnih mesta, nameće se pitanje koliko desetak investitora može da smanji polumilionsku nezaposlenost? Ni za procenat!

Predstavnici vlasti svakodnevno izjavljuju (ali ništa ne čine), da glavni nosilac privrednih aktivnosti treba da bude privatni sektor. Da bi se ta ideja pretvorila u praksu neophodni su povoljniji uslovi – trenutno se više firmi ugasi nego što se osnuje! Zašto? Prevelike su dažbine za otvaranje firmi. Zato je neophodan odlučan rez, dublji i dalekosežniji od svih dosadašnjih. Između ostalog, trebalo bi ukinuti sve takse za registraciju firmi, ali i ubrzati proces registracije. Ali to je samo preduslov, dok glavna mera treba da bude maksimalno smanjenje poreza i drugih dažbina na dva do tri odsto od prihoda. Neko će reći: A kako ćemo puniti kasu?! Kao sav razvijeni svet! Ako bi troškovi osnivanja i rada novih firmi bili neznatni, moglo bi da se otvori stotine hiljada firmi. Državna kasa bi se brže punila od milion sitnih uplata nego od malog broja većih uplata. I to bi bio samo direktan dobitak. Mnogo je važniji onaj indirektan koji se reflektuje kroz milione platežno sposobnijih potrošača i veći priliv novca od poreza na promet… Ogroman balast za budžet predstavlja i enormno veliki broj državnih činovnika – državama sa približno istim brojem stanovnika dovoljno je oko sto hiljada činovnika, a mi ih imamo pet puta više! Treba, dakle, pod hitno ukinuti njihova radna mesta. „Kako tolike ljude izbaciti na ulicu“, graknuće predstavnici sindikata. Evo kako: davati im u prvoj godini celu platu, a potom je smanjivati za 20 procenata godišnje. Uprkos tim isplatama, a zahvaljujući zatvaranju oko 25.000 kancelarija, uštedele bi se milijarde dinara.

Teško je razumeti zašto Vlada Srbije ne preduzima neke od ovih mera koje su, inače, već odavno na „repertoaru“ razvijenih država. Imama utisak da je problem u nedostatku hrabrosti. Izvesno je da bi masovnije osnivanje firmi i ubrzano zapošljavanje, kao i ukupna dinamizacija privrede i društva, iziskivalo mnogo veći rad administracije, kao i da bi smanjenje poreza u prvi mah usporilo priliv novca u državnu kasu, ali činjenica je da bi se, već za godinu-dve, osetili dalekosežni efekti korenite reforme. Izvesno je i da bi se deo činovnika pobunio zbog otkaza. Zbog otpora reformskim rezovima, ni nova vlada, pošto će to biti tim sa istim trenerom i kapitenom, verovatno neće pokrenuti istinsku reformu već će nastaviti po starom. To znači status quo, ili u najboljem slučaju napredovanje u metrima, umesto u kilometrima. Istinsku reformu ne mogu da sprovode političari-korektori, već državnici-reformatori, a mi posle Đinđića imamo obazrive vlade, koje samo „šminkaju“ zatečeno stanje. Neodlučnost – nečinjenje, priklanjanje inerciji umesto dinamici, to je zajednička crta svih vlada od 2004. Nije prethodna (demokratska) vlast pala zbog pljačke i korupcije, kako joj spočitava sadašnja vlada, već zbog pasivnosti i nemoći da dinamizuje privredu i da otvori stotine hiljada obećanih radnih mesta. Nova vlada, koja će imati većinu u parlamentu, biće u prilici da nastavi po starome, stazama inercije, ili da napravi odlučan rez, istinsku reformu društva.

Autor je publicista