Brže, jače, bolje rušenje duha Starog Beograda: Kraljevske stančuge kao vizija urbanizma

Na trgu Slavija u centru Beograda, jednoj od najprepozatljivijih i najvažnijih lokacija u Srbiji, uskoro će na mestu na kom su do sada bile poluurušene zgrade, napušteni, išarani kafići, nepokošena trava i nekakvi lokali izlomljenih izloga davno opustelih od bilo kakve robe – nići velika, bela, moderna stambena zgrada za kupce najdubljeg džepa.

„King’s Circle Residences“ sa imenom Dejana Stankovića kao investitora, neće odudarati od okolne arhitekture: hotela Hilton kome korespondira univerzalnom estetikom i Narodne banke Srbije kojoj odgovara gabaritom. Biće znači grdosija. Velika, bela, uredna grdosija.

Nekada je bolje ostaviti stvari da propadaju.

Na mestu na kom će hiljade kubika betona, čelika i stakla u narednih godinu dve ispuniti snove pobornika zamisli da na potez od Kalemegdana do Hrama Svetog Save treba uneti što više duha Novog Beograda, do sada su stajale i sve teže odolevale izlizanom zubu vremena zgrade koje su arhitektonski i kulturno oblikovale duh Starog Beograda. Građanska štedionica iz 1929, Gradska štedionica iz XIX veka i stambena zgrada poznatog arhitekte Milana Zlokovića iz 1927. godine ovih dana će biti srušene.

Čitava celina dovoljno je značajna za identitet Beograda, istoriju i razvoj srpske arhitekture da je Zavod za zaštitu spomenika kulture ustanovio zaštitu nad ovim objektima koja je u svim ranijim godinama onemogućavala da neki građevinski preduzimač učini ovo što će sada učiniti fudbaler Dejan Stanković.

To se promenilo jer je taj Zavod iz „nekog razloga“ dozvolio da ta zaštita istekne, otvorivši put buldožeru da raščisti te udžerice srpskog akademizma koje smetaju bržem, boljem, jačem napretku naše zemlje – ovog puta na trgu Slavija.

Šta je metafizička vrednost sećanja, istorije i čuvanja kulture jednog grada spram fizičke vrednosti 200 „ekstra skupih stančuga na top lokaciji“? U sudaru civilizacija ova dva vrednosna univerzuma, da li se iko čudi što je graditelj pevajuće fontane, kalemegdanske gondole, prevrtač kocki, drvoseča hiljadugodišnjeg hrasta i obožavalac arapskog solitera koji će buduće generacije verovatno nazvati po Karleušinoj pesmi „Takita“ – odlučio u korist Stankovićeve vizije graditeljstva?

Zato, opet, nekada je bolje ostaviti stvari da propadaju. Da parketi trule i plafoni pucaju, dok ne dođu neki drugi ljudi, koji će istorijski važne spomenike, znakove onoga što smo bili, umeti da cene, obnoviti ih, razviti i sprečiti da jednog lepog avgustovskog dana dva bagera firme Maison Royale nepovratno izbrišu svaku mogućnost sećanja da su ikada postojali.

Ali, sad je kasno.