„Često prihvataju loše uslove rada da bi stekli iskustvo i otišli u zemlje koje više cene radnike“: Sa čim se sve mladi susreću tokom prvog zaposlenja?

Vlasnica jednog kozmetičkog brenda Olgica Samoilović nedavno je u podakstu „Biznis priče“ izjavila da mladi ljudi na početku karijere, ukoliko im se ukaže prilika u dobroj firmi, treba da pristanu na to da rade bez plate.

Ona je poručila da treba godinu dana da rade tako i da ne misle da su „Bogom dani“.

Ova izjava uburkala je javnost, ali mogla su se čuti različita mišljenja, neki podržavaju njen stav, neki ga osuđuju.

Ono što je činjenica, jeste da je broj mladih ljudi, starosti od 15 do 24 godine, nastavio da se smanjuje i prošle godine. Pa je u odnosu na 2022. bio manji za 3.800, odnosno za 1,9 odsto, pokazali su podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

Prema tim podacima, populacija mladih u Srbiji u 2023. godini iznosila je 672.500 lica. Takođe, smanjio se i broj zaposlenih mladih, koji je prošle godine iznosio 160.700.

Stopa zaposlenosti u ovoj grupi društva bila je svega 23,9 odsto.

Odlazak mladih ljudi iz zemlje posledica je brojnih društvenih i ekonomskih prilika, ali jedna od njih je svakako mogućnost pristojne zarade.

Javna je tajna da pojedini poslodavci ne prezaju od toga da iskoriste mlade radnike i da im za njihov rad plate minimalno ili da im ne plate uopšte.

Naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo Mario Reljanović za Danas navodi da su uslovi u kojima mladi stiču prva radna iskustva uglavnom lošiji nego pre 10 ili 20 godina, a značajno lošiji nego pre više decenija.

„Mladi se na tržištu rada posmatraju kao nedovoljno osposobljeni zbog nedostatka radnog iskustva, ali se sa druge strane poslodavci teško odlučuju da u njihovu praksu dodatno ulože“, objašnjava on.

Reljanović ukazuje da se mladi tako percipiraju kao jeftina radna snaga.

„Ta percepcija je, pre svega, baš zbog činjenice da nemaju radnog iskustva i da nemaju puno izbora pri prvom zapošljavanju, pa su česti slučajevi da se angažuju pod uslovima rada koji su manje povoljni od drugih radnika koji obavljaju iste poslove ili da se čak angažuju da obavljaju poslove koji nisu u skladu sa njihovim stepenom obrazovanja i stručnosti“, kaže on.

Naš sagovornik navodi da to nije nužno slučaj, ali da je činjenica da se mladima obično nude razne „fleksibilne“ varijante rada, koje podrazumevaju da ih ni zakon ne štiti dovoljno.

„Najčešći je primer rada putem studentsko-omladinskih zadruga, koje se masovno zloupotrebljavaju, kao i putem ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju kojima je predviđen besplatni rad, što je zaista presedan u svetu rada. Takođe, kod nas je nekoliko godina aktuelan i neustavan program „Moja prva plata“, kojim je uvedeno legalizovanje radne eksploatacije mladih“, naglašava Reljanović.

On objašnjava da mladi ljudi koji se prvi put zapošljavaju mogu da ostvare ista prava po osnovu rada u radnom odnosu, kao bilo koji drugi zaposleni.

„Jedina razlika koja postoji jeste kod pripravničkog radnog odnosa, gde osnovna zarada može biti niža od zarade drugih zaposlenih koji obavljaju iste poslove, ali ne niža od 80 odsto. Takođe, pripravnički radni odnos ili radni odnos sa probnim radom traje ograničeno vreme. U pitanju je radni odnos na određeno vreme, nakon kojeg poslodavac ne mora da produži ugovor o radu sa zaposlenom. U svim ostalim aspektima rada mladi imaju ista prava, obaveze i odgovornosti, kao i stariji i iskusniji radnici“, navodi Reljanović.

On naglašva da besplatan rad nije samo nehuman, već je i zabranjen zakonom.

„Ljudsko pravo na rad podrazumeva da se rad ostvaruje u uslovima i na način koji omogućava dostojanstven život radnika. Zarada je jedna od glavnih motivacija za ljudski rad, pa je apsurdno govoriti o tome da neko ko nema nikakav izvor prihoda može i želi da radi bez ikakve naknade“, kaže naš sagovornik.

On podseća da je jedini oblik besplatnog rada koji može biti legalan, jeste rad van radnog odnosa po osnovu ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju.

„Svaki drugi oblik rada koji se ne plaća, podrazumeva kršenje zakona od strane poslodavca. U praksi se dešavaju i zloupotrebe ugovora o volontiranju, međutim Zakonom o volontiranju je jasno određeno da je volontiranje rad od opšteg društvenog značaja koji se ne može vršiti za račun poslodavca koji ostvaruje profit. Drugim rečima, nema volontiranja na tržištu rada“, pojašnjava Reljanović.

On dodaje da neke posebne vrste volontiranja, koje su postale deo posebnih propisa tokom vremena, kao što je volontiranje kod advokata, opstaju uprkos činjenici da su i one neustavne i protivne osnovnim međunarodnim standardima rada.

Reljanović navodi i da je pripravnički staž vremenski ograničen i nakon toga ne sme biti nikakve razlike u primanjima.

„Kada je reč o ostalim oblicima rada, često se javlja mišljenje da naknade mogu biti različite za radnike koji su angažovani van radnog odnosa, jer je Zakonom o radu princip „jednaka zarada za istu vrednost uloženog rada“ proklamovan samo u odnosu na zaradu, dakle primanja onih koji su u radnom odnosu. Ovaj princip je međutim univerzalan, tako da se može reći da važi za svakog radnika, bez obzira na to da li je zaposlen ili angažovan po nekom drugom osnovu“, objašnjava on.

U praksi se, prema njegovim rečima, veoma teško dokazuje da radnici imaju različitu zaradu.

„Nesavesni poslodavci koji pribegavaju takvom razlikovanju se često kriju iza formalnosti, na primer smišljanjem posebnih vrsta poslova za mlađe radnike koji su manje plaćeni iako u praksi podrazumevaju isti rad kao kod starijih radnika, ili čak pozivanjem na to da je zarada poslovna tajna, iako bi tu tezu veoma teško odbranili na sudu“, upozorava Reljanović.

On naglašava da se u praksi dešavaju razne negativne stvari koje uglavnom prolaze nekažnjeno.

„Zbog toga se stvara utisak da je manja osnovna zarada za manje iskusnog radnika nešto uobičajeno, a zapravo nije i ne može da bude“, poručuje Reljanović.

On kaže da je glavi faktor lošeg položaja mladih radnika i izbora da rade pod lošim uslovima rada, teško pronalaženje posla.

„Rekao bih da kod onih koji se bave manje specijalizovanim poslovima postoji većina prethodno navedenih problema sa nesavesnim poslodavcima. Kod onih mladih ljudi koji su visoko obrazovani, i/ili specijalizovani za određene delatnosti, postoji otklon prema početnim uslovima rada i početnim fazama karijere u kojima ne izgleda sve onako kako su zamislili tokom školovanja, tako da u neku ruku oni sami doprinose činjenici da teško mogu pronaći posao“, navodi Reljanović.

Ipak, kako dodaje, kod većine mladih postoji određena potreba da se početni staž, iskustvo, pa i staž potreban za neki stručni ispit, moraju odraditi „po svaku cenu“.

„Taj period se shvata kao neko nužno zlo koje će proći tokom vremena, pa se mladi uglavnom prihvataju poslova pod uslovima koji nisu adekvatni samo da bi izašli iz takvog položaja na tržištu rada. Treba naglasiti i da mnogi od njih to rade samo da bi stekli dovoljno iskustva da bi mogli da se uklone sa tržišta rada u Srbiji i potraže zaposlenje u zemljama koje više cene radnike i koje nude povoljnije uslove rada“, ukazuje Reljanović.

I predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić smatra da ne samo mladi, već da niko ne treba da radi, a da za svoj rad ne dobije zaradu.

„To svakako ne treba da prihvataju ni mladi, bez obzira da li im je to prvi posao“, navodi ona.

Andrić smatra da zbog toga decenijama imamo odlazak mladih ljudi iz zemlje, a sad još treba da rade bez zarade pa da odlaze i brže nego do sada.

„Svaki razgovor za posao treba da podrazumeva pitanje o zaradi, neprihvatljivo je i licemerno nametati stav da nije pristojno pitati za zaradu“, naglašava ona.

Naša sagovornica podseća da i mladi ljudi imaju potrebe.

„I dok stičete iskustvo morate istovremeno da jedete, plaćate komunalije i razne druge troškove. Ne možete to staviti na čekanje dok poslodavac odluči da počne da vas plaća“, ukazuje ona.