SAD pariraju projektu Pojas i put

Inicijativa nazvana Mreža plavih tačaka (Blue Dot Network) o kojoj su se dogovarali lideri SAD, Japana i Australije trebalo bi da obezbedi bilion dolara za infrastrukturne projekte pre svega u Aziji, ali i Africi i ostalim regionima gde Kina širi svoju ekonomsku moć, gde spada i Balkan.

Ipak, prema mišljenju Nevena Cvetićanina, predsednika Foruma za strateške studije, kada se vidi ko su inicijatori, američki DFIC, japanska banka za investicionu saradnju i ministarstvo za spoljne poslove i trgovinu Australije, vidi se da je fokus na odupiranju kineskom uticaju pre svega na Indopacifičkom frontu.

„Oni žele da ponude nešto državama u tom regionu kako bi ostali na strani atlantskih saveznika, kako bi sprečili prodor kineskog kapitala i da neka od tih država ne postane kineski stejkholder. U SAD je Kina prepoznata kao glavni konkurent zbog ekonomske snage pre svega i cilj im je da zaustave kienski kapital u zemljama kao što su Vijetnam, Malezija ili Indonezija. Mislim da je to deo klasične geopolitičke igre koja se igra već vekovima, između kopna i mora. Pojas i put je kao naslednik Puta svile kopnena ruta pre svega, iako ima i luka, dok su SAD, Japan i Australija pomorske sile“, objašnjava Cvetićanin.

Prema njegovim rečima, nas to vrlo posredno dotiče budući da je naglasak na Indopacifičkom regionu, a to je i logično, jer se glavni geopolitički front ne nalazi više u Evropi nego u Istočnoj Aziji.

On dodaje i da je očigledno da je Bajdenova administracija zadržala istu politiku prema Kini kao Trampova administracija pre njega. Za Evropu, Balkan i Srbiju to ni ne mora da bude loše, smatra on.

„Evropa je izgubila značaj nakon dva svetska rata u 20. veku i izgubila je poziciju centra, a u 21. veku je postala i periferija geopolitike. Ne treba to posmatrati samo sa loše strane, može imati prednosti. Balkan više nije glavno žarište i mada jesmo na liniji vatre, značaj je daleko od onog s početka 20. veka, kada je glavno pitanje bilo šta će nastati na ruševina Otomanske i Austrijske carevine“, podseća on.

Kina je za sedam godina od Inicijative pojas i put povećala iznos investicija u inostranstvo na oko dva biliona dolara što je oko šest odsto ukupnih svetskih SDI.

I u Srbiji Kina ima značajno prisustvo, ali mada se sve to naziva investicijama, najveći deo projekata su u stvari krediti.

Još od 2014. godine i izgradnje Pupinovog mosta Kina preko državnih građevinskih kompanija igra važnu ulogu u infrastrukturnoj gradnji gde sada prednjači gradnja pruge od Beograda do Budimpešte.

Ipak svi ti poslovi su organizovani kao krediti i na kojima rade kineske kompanije kao principali.

S druge strane, prave investicije su kupovina imovine Železare Smederevo za 46 miliona evra od strane Hestila, ali gde je veći benefit sprečavanje gomilanja dugova koji su iznosili oko 100 miliona evra godišnje a koji su isplaćivani iz budžeta ili ulazak u RTB Bor za 350 miliona evra od strane Ziđina gde se očekuju investicije od još milijardu evra.

Najveća investicija bi trebalo da bude fabrika guma Ling Long u Zrenjaninu koja bi trebalo da dostigne milijardu evra, ali koja je baš sada aktuelna u vezi sa uticajem na životnu sredinu.

Mihailo Gajić, ekonomista Libeka, ističe da američki pristup da se investicije baziraju na privatnim ulaganjima uz podršku državnih institucija nije novost.

„Oni imaju institucije koje investiraju deo novca, a privlače privatni kapital. NJihovo učešće šalje poruku investitorima da je tržište stabilno i da mogu da ostvare dobre prinose. Oni pomažu te investicije poreskim podsticajima, državnim garancijama, preferencijalnim kreditima itd. Slično radi i EBRD koja investira sa namerom da angažuje i privatni kapital“, objašnjava Gajić. Prema njegovim rečima, to ne mora biti loše za region, jer što je više investicija to bolje.

„Do sada se Kina nije javljala kao veliki igrač van Azije. ali od 2014-2015. SAD počinje da posmatra Kinu kao najvećeg rivala. Počinje retorika kao iz vremena Hladnog rata i čini se da bar kad je uticaj u napem regionu da se od magarca pravi slon. Uticaj Kine jeste tu, ali je tak u začetku i daleko je manji, ne od EU, već i od pojedinačnih evropskih zemalja kao što su Francuska ili Nemačka“, napominje Gajić.

On ističe i da su investicije koje dolaze u region uglavnom privatne i dolaze da prave profit.

„Taj rast investicija se vidi poslednjih godina i posledica je „niršoringa“ ili skraćivanja lanaca snabdevanja, jer je Balkan blizu EU, a još ima i jeftinu radnu snagu“, ocenjuje Gajić dodajući da je pitanje ekoloških efekata fabrika ipak pre svega pitanje naših propisa i kontrole njihove primene.

Izradu sadržaja podržala Ambasada SAD u okviru projekta „Ekonomska saradnja Srbije i SAD“. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.